Света Тајна Исповести

Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев)

ЛИТУРГИКА

ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

4. ИСПОВЕСТ

(Света Тајна Покајања)

 

Хришћанину који је после крштења пао у грехе, света Црква даје опроштај и духовни лек кроз Свету Тајну Покајања. Зато се ова Света Тајна назива другим крштењем. Покајање је Света Тајна у којој онога ко исповеда своје грехе, уз видљиво добијање опроштаја од свештеника, од грехова разрешава Сам Господ Исус Христос. Будући да је власт „свезивања и разрешавања“ (Мт. 18, 18 и Јн. 20, 23) Господ дао апостолима и њиховим наследницима, Свету Тајну Покајања могу да обављају само епископи и презвитери које су они законито рукоположили.

Установљење ове Свете Тајне води порекло од Господа нашег Исуса Христа, који је Својим ученицима рекао: Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас… Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 2123).

У прва три века Хришћанства, ако би неко пао у нарочито тежак грех, за какве су сматрани: отпадање од вере, убиство и блуд, такав би био у потпуности одлучен [удаљен, изопштен] од Цркве. Уколико би изјавио најискреније кајање и жељу да поново буде примљен у Цркву, морао је јавно да исповеди свој грех, пред читавом Црквом, и да прође разне степене испитивања, како би доказао искреност свог кајања. Сваки такав степен трајао би по неколико година, мада је у неким случајевима показивано и снисхођење према искреним покајницима, па су рокови таквог покајања скраћивани. Само ступање у такво покајање, као и прелазак из једног покајног разреда у други, није допуштан другачије, него уз молитву и полагање руку, баш као што је и коначно разрешение од грехова давано пред читавом Црквом. Од краја трећег века појављује се појединачна исповест, која се обавља насамо пред духовником. Главни повод за увођење такве, појединачне исповести био је раскол Новацијана. Два презвитера – римски Новације и картагински Новат почели су да уче како они који су после крштења пали у тешке грехе, уопште не могу да буду разрешени. Црква је осудила њихово учење, а да би спречила приговоре јеретика и саблазни за слабе, епископе је овластила да поједине презвитере, познате по своме врлинском животу и духовном искуству, постављају за духовнике и поверавају им да насамо примају исповедање грехова. Понестајање ревности код покајника, а такође и то што су многи почели да јавну исповест узимају не као поуку за себе, него као повод за оговарање и непоштовање ближњег, довели су до тога да је јавна исповест временом сасвим замењена појединачном исповешћу, насамо пред духовником.

Као време посебно намењено и погодно за исповест, сматрају се постови, али Света Тајна Покајања може бити обављена и у било које друго време. Црквена правила забрањују да се без нарочитих разлога прелази од једног духовника другом (Ап. прав. 12; Моск. саб. 1677. гл. 6), што се нарочито односи на оне који су под епитимијом.

У данашње време онај ко жели да приступи Светој Тајни Покајања, за њу треба посебно да се припреми[1]: он је дужан да током неколико дана посећује све црквене службе, да време проводи у посту, читању Речи Божије, истраживању свог прошлог живота и у скрушености због својих грехова. Када се припреми како треба, долази код свештеника да би принео исповест. Свештеник га прима испред налоња на коме стоје символи нашег искупљења – свето Јеванђеље и Крст. Покајник са смирењем три пута пада ничице пред њима, као пред самим Господом, својим Искупитељем и Судијом. Тада свештеник починке да му чита „Чин Свете Тајне Исповести“. Ако се не исповеда само један покајник, него многи, онда се овај чин обично чита одједном за све који се исповедају заједно. Али сама исповест, према упутству Требника, мора да буде обављена насамо са сваким човеком, чак и ако је малолетан (на исповест треба да долазе они који су навршили седам година).

Чин Свете Тајне Исповести“ састоји се од почетног возгласа „Благословен Бог наш…“, уводних молитава од Трисвете песме до „Оче наш“, покајног 50. псалма Давидовог, покајних тропара „Помилуј нас, Господе, помилуј нас…“ и две свештеничке молитве за опроштај грехова онима који се кају. На почетку исповести, свештеник пре свега пита покајника о вери, без које је отпуштење грехова немогуће. Затим приступа питањима о гресима. Покајник је при томе обавезан да саопшти све што притиска његову савест, ништа не тајећи и не скривајући. Још је боље ако покајник сам говори своје грехе, не чекајући да му свештеник поставља питања. Када исповеди све за шта себе сматра кривим пред Богом, покајник клекне и сагне главу, у ишчекивању праведног суда Божијег. Свештеник над њим чита молитву: „Господе Боже спасења слугу Твојих…“ у којој моли Бога да се смилује на Свог слугу, да му опрости све грехе вољне и невољне, да га помири и поново сједини са Својом светом Црквом, од које је отпао кроз грехе. Затим на покајникову главу ставља крај епитрахиља, у знак изливања милујуће благодати Божије на њега, и произноси разрешну молитву исповести: „Господ и Бог наш Исус Христос, благодаћу и милосрђем Свога човекољубља, нека ти опрости чедо (име) сва сагрешења твоја; ја, недостојни јереј, влашћу Његовом која ми је дата, опраштам ти и разрешујем те од свих твојих грехова, у име Оца, и Сина, и Светога Духа, амин“. Произносећи последње речи ове разрешне молитве, свештеник осењује покајника крсним знаком по глави која је покривена епитрахиљем. Затим се чита „Достојно јест“, Слава, И ниње, и отпуст. Након отпуста покајник целива Јеванђеље и Крст, и узима благослов. После тога свештеник може покајнику дати „правило против његовог сагрешења“ то јест налаже му епитимију за грехе. Епитимија (од грчког „епитимао“, επιτιμάω – забрањујем, а επιτιμιον – казна, одмазда) налаже се на грешника или у виду духовне казне – одлучења од светог Причешћа на одређени рок, или у виду духовног лека – поста, поклона, милостиње и молитве. Ипак, треба знати да по православном схватању епитимија нема ни снагу, ни значење задовољења правде Божије, јер је задовољење за грехе принео једном за свагда Сам Господ на крсту. Стога епитимија није безусловно обавезна приликом исповести: она се даје ради духовне користи покајника, као благочестива вежба која му помаже да се избави од лоше навике на грех. У вези са тим, духовници треба да буду снисходљиви и опрезни код одређивања епитимија, како не би одбили покајника.

Према канонима, за многе тешке грехе одређује се одлучење од светог Причешћа на неколико година, при чему је дозвољено пити само „агијазму“, то јест Богојављенску свету Воду. Сам духовник, без архијереја, не може да подвргне одлучењу од Светих Тајни. У данашње време, услед општег опадања религиозно-моралног живота, одлучење од Светог Причешћа на дуже рокове се не практикује.

За онога ко је испунио епитимију одређена је нарочита молитва у Требнику. То је „Молитва којом се разрешава од епитимије“. Духовник нема права да прими код себе на исповест онога ко се налази под епитимијом другог духовника, нити да таквога разреши од епитимије, изузев ако је реч о болеснику и самртнику, кога сваки свештеник може и треба да исповеди и разреши. Пошто би неко могао и да умре без разрешења, прихваћено је да се над сваким умрлим чита посебна разрешна молитва.

НАПОМЕНЕ:
1. Руси имају специјалан термин којим означавају припрему за Св. Тајну Покајања. То је „говение“ – појам нешто шири од „поста“, који подразумева: а) молитвени подвиг, б) пост у ужем смислу речи, и в) удубљивање у самога себе са циљем да се разоткрије и схвати своја греховност (види: Помазански, „Догматика“, Света Тајна Покајања).

Света Тајна Исповести