ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ЗЕМЉУ

Свети Сава, први Архиепископ српски

По престављењу Првовенчаног краља, свети архиепископ венча краљевством у Жичи старијег сина његовог Радослава, и, утврдивши га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром. Мало времена проведе свети Сава са њим, пошто му је давнашња жеља била да посети Свету Земљу и поклони се тамошњим светињама. Узалуд га са сузама мољаху сам краљ Радослав, и епископи, и благородници, да не одлази од њих али га не могаше задржати. Утешени надом да ће им се опет вратити, они га отпустише. Много злата и сребра, па да је хтео Свети узети и сав дом његов, даде му краљ Радослав да понесе са собом.

Даровавши свима мир и благослов и целив у Господу, свети архиепископ отпутова у Далмацију, године 1229, а одатле, својом лађом, у Свету Земљу. Стигавши срећно у свети град Јерусалим, он се са много суза поклони животворном гробу Господа Христа, грлећи га рукама и с љубављу целивајући. У Јерусалиму би сјајно примљен од светог патријарха Атанасија, са којим сутрадан отслужи божанствену литургију у великој цркви Васкрсења. Многим даровима и почастима Свети обдари цркву Божју, и патријарха и саслужбенике његове, а уједно и ниште. Онда узе од светог патријарха благослов да може у свој области његовој у Палестини вршити свету литургију, па крену на поклоњење светињама. Ha Сиону, у Витлејему, у Гетсиманији, на Гори Елеонској, у Витанији, у великој пустињи Четрдесетнице, и у свима светим местима, он отслужи свету службу, и свуда обилну милостињу раздаде. Затим оде на Јордан, на место Богојављења; па, прешавши Јордан, поклони се пештерној цркви светог Јована Крститеља, љубазно примљен од игумана и братије. И ту отслужи свету службу. И, давши довољно благослова који ношаше, прими целив у Господу и молитву од свих, па допраћен од њих до Јордана, оде у манастир светог Герасима.

Из манастира светог Герасима свети Сава дође у велику лавру светог Саве Освећеног, где многим сузама ороси гроб свога светог имењака. Срдачно примљен од игумана и братије, он се ту мало одмори, и сутрадан отслужи свету божанствену службу. У лаври братија му предаде пастирски жезал, патерицу свога аве, према древном завештању које се предавало код њих с нараштаја у нараштај: да се та патерица преда само епископу са именом Сава. Та се патерица и данас чува на Атону у келији званој Патерица. У лаври свети архиепископ остаде доста дана. За то време он обиђе пештеру светог Саве Освећеног и сва места у пустињи, где је он живео у молитвеној усамљености, посту, испаштању и страдању. Обиђе са усрђем и све преподобне, који усамљенички и побожно самујући живљаху око свете лавре и пут Мртвога Мора у долини, и умилењем расташе у души посматрајући где људи од крви и меса живе скоро бестелесно. И много разговараше са њима о духовним стварима. И пошто се обогати њиховим молитвама и богатством, он се весео врати у лавру, коју више обдари него друге манастире. Свети Сава посети и лавру светог Јевтимија Великог и манастир светог Теодосија Великог. Оде и у град Назарет, где у светој цркви Благовештења Богородице отслужи свету службу. Одатле стиже и на свету гору Тавор, и ту у цркви топлим сузама ороси свето место где се Господ преобразио. И веру срца свога делима показиваше у свему, вели животописац Доментијан, хотећи до краја извршити превелику врлину, имајући у својој богоносној души човечанску природу покривену Духом Светим, и куда год путоваше, свуда беше вођен Духом Светим.

И тако свети архиепископ, обишавши све пустиње и манастире у Палестини, и поклонивши се свим светињама, и раздавши милостињу, врати се у свети град Јерусалим. Патријарх Атанасије га опет радосно прими, дивећи се његовој усрдности у обилажењу светих места и испосничким подвизима у Богу. Састајући се много пута потом, саветујући се са патријархом о црквеним правилима и поучавајући се, божанствени се оци радоваху у Господу. Оба светилника Божја стекоше велику свету љубав међу собом.

У Јерусалиму и по манастирима свети архиепископ покупова много светих моштију, светих одежда, светих утвари, да као благослов однесе у своје отачаство. И отслуживши опет са патријархом свету службу у великој цркви Васкрсења, опрости се са патријархом целивом у Господу, и крену на пут у своје отачаство[19].

Чуван Богом, светитељ срећно стиже преко града Акра (Акона) у Никеју. Тада у Никеји беше цар Јован Ватац (1222-1254). Ватац са великом чешћу прими светог Саву, и задржа га много дана код себе. Пред полазак за Свету Гору, цар обдари светог архиепископа часним дрветом Крста Господњег, светим моштима, богослужбеним одеждама и црквеним сасудима, и многим другим даровима. И стави му цар на расположење своју лађу, са наоружаном посадом, да га прати до Свете Горе. У Светој Гори богоносни Сава дарежљиво дељаше по манастирима царево и своје злато. Преподобни прот, чесни игумани и сви богобојажљиви људи с љубављу га дочекиваху као изданак Свете Горе. У Хиландару проведе доста времена, хранећи божанственом храном своје духовно стадо.

Из Свете Горе свети архиепископ отпутова у Солун. Ту цароваше Теодор Ангел, који с великим почастима дочека светог Саву. И цар и митрополит Солунски много се заузимаху код Светога да благочестиви краљ Радослав буде с њима у љубави и у миру, јер је цар желео пријатељство са Србијом. Када краљу Радославу стиже глас о доласку његовог стрица, он му са епископима, игуманима и благородницима изађе сам далеко у сусрет. Сусрет беше пун радости и са једне и са друге стране.

После нешто времена свети Сава оде у лавру Студеницу, са сузама целива чесни гроб свога оца Симеона, и светим миром његовим помаза чула своја, сматрајући да се тиме веома обогатио. А за дан годишњице помена првовенчаном краљу Стефану, он сазва епископе и игумане. Отслуживши тога дана свету божанствену литургију, он откри гроб свога брата, и нађе његове свете мошти целе и неповређене, при чему се сва црква испуни миомиром. Сви се веома обрадоваше томе. Свети архиепископ, сав радостан, узнесе веома топлу захвалност Богу. Онда са сваком достојном чашћу пренесе свете мошти Првовенчанога краља из Студенице у његову задужбину Жичу, и положи их у великој цркви. И опет отслужи свету и божанствену службу. И пошто обдари ниште, и све довољно угости у архиепископији, он отпусти свакога да иде у свој крај.

После тога свети архиепископ сам пропутова сву Српску земљу: све утврђиваше у вери; по свима манастирима завођаше уставе и обичаје монашког живота, какве је видео у Светој Гори, Палестини и Азији; велможама и богаташима апостолски запрећиваше, да не мисле високо о себи, нити да се уздају у пролазно богатство, него да буду тихи према свима и да човекољубиво и милостивно управљају над равнорабнима, „јер и ви сте, говораше им, од истсга земнога праха од којега и они, и ви тражите од Господара свих – Бога исто човекољубље, као и они од вас“; војнике учаше да се клоне чињења неправде и грабљења; све људе утврђиваше у вери и љубави према Богу и ближњему, и мољаше их да не враћају зло за зло, него да деле хлеб свој са онима који гладују, да бескровне ниште уводе у дом свој, да одевају наге, и да не презиру своје по крви; са сузама мољаше свакога да се бежањем клоне блуда и прељубе; све призиваше покајању и исповедању грехова; све поучаваше да милују и хране сирочад, удовице и ниште; свима препоручиваше да бране слабе, и откупљују робље и пуштају на слободу; оне у браку учаше да живе целомудрено, а оне у неженству чисто[20].

Оцртавши тако свенародну делатност светога Саве, животописац Теодосије даје о ондашњем духовном стању Срба овакав збирни свеобухватни закључак: „И свима који управљаху: епископима и велможама, монасима и световњацима, старима и младима, свима закон беху врлине. Таквим се тада богосветлим светилником просвећиваше Српска земља, имајући таквог заступника к Богу, и благодушно се радоваше у миру молитвама његовим.

Међутим, сејач зла међу људима није дремао: рођена браћа се завадише: млађи Владислав устаде на старијег, краља Радослава. Јер Радослав, у почетку изврстан, слепо се потчини жени, и стаде поступати неразумно. Због тога властела отступише од њега, и приђоше млађем брату његовом Владиславу. И настаде међу браћом мржња и гоњење због горке славе краљевства. Свети Сава чињаше све да их помири, али без успеха. У лето 1233 властела се побуни отворено, збаци краља Радослава, и доведе на престо Владислава. Радослав би изгнан и побеже са сво јом женом Аном у Драч. Тамо му управник града оте жену, због њене лепоте, па се и на њега окоми да га убије. Радослав се једва спасе бекством, и добеже своме светом стрицу, архиепископу Сави, као своме оцу. Овај га радо прими, и пошто га благим речима утеши, саветова му да се замонаши. И он замонаши Радослава, давши му име Јован. Монах Јован поживе у манастиру Студеници богоугодно у незлобивости и простоти, па се у миру престави ка Господу.

Свети архиепископ венча краљевством и молитвама свог млађег братанца Владислава, и доведе му за невесту кћер бугарског цара Асена, да би тим браком још више учврстио престо српски. Тада Владислав, са благословом свог светог стрица, поче зидати манастир Милешево, јер он у свему беше послушан светом архиепископу. И све што је тада Свети радио, пошто се радило Господа ради, напредоваше. И кад свети Сава виде земљу свога отачаства како сија и украшену краљем и архиепископом и епископима и игуманима и монасима, ипатима и војводама, божанственим и великим црквама, светим и чесним манастирима, и свима добрим законима и уставима, он веома захвали Богу ради тога, јер не бише узалуд многи трудови његови о њој, него се богоугодно остварише. Тада он одлучи да приведе у дело своју давнашњу потајну намеру: да остави архиепископску власт, отпутује у туђину, и тамо, ако буде воља Божја, и заврши свој живот. Ову своју намеру он саопшти краљу Владиславу. Краљ и великаши га мољаху и преклињаху да то не чини, али га не могоше умолити. Он им изјави да хоће да путује на Синајску Гору, па да им се, ако Бог хтедне, опет врати, и да, без власти, живи у усамљеничкој молитвеној осами.

Онда свети архиепископ сазва све своје епископе, па их још једном богомудро поучи: да чврсто држе апостолска предања; да смело исповедају истину Еванђеља; да пазе на себе и на своје стадо; да сами живе по вери, и да томе уче своју паству. И говораше им: „И сада опет молим свакога од вас мојих: све што вам предадох о Богу, и све што од мене чусте и видесте и примисте и сазнасте, све то чврсто и неразрушиво сачувајте сви, и томе друге научите. Стога вам на данашњи дан апостолски засведочавам: чист сам од крви свију, јер не пропустих казати вам савет Божји“. Тако исто и свима игуманима заповеди, да се по уставу Законском старају о манастирима.

Онда дозва у архиепископију, у Жичу, благочестивог краља Владислава и његове велике благороднике и нареди им да се много старају о светим црквама. И ту, пред целим сабором, он изабра на своје место једнога од својих ученика, јеромонаха Арсенија, јер из искуства знађаше да је више него други украшен незлобивошћу и праведношћу, да је светог живота, да се увек боји Бога и строго држи заповести Његове. И служећи са свима епископима свету божанствену литургију, он га посвети за архиепископа: даде му сву власт коју је сам примио од Духа Светога, да везује и разрешује кривице људских сагрешења, и, посадив га место себе за архиепископа на свој Богом му даровани престо, утврди га.

Поделите вест

Share on facebook
Share on linkedin
Share on twitter
Share on email

Пријавите се за најновије вести

Пријавите се својом Е-адресом и примајте најновије вести из манастира Ваведење.