ПОДВИЗИ СВЕТОГА САВЕ ПО ПРЕСТАВЉЕЊУ ПРЕПОДОБНОГ СИМЕОНА

Свети Сава, први Архиепископ српски

Преподобни прот Дометије, човек пун благодати Светога Духа, веома поштоваше богоносног Саву, видећи у њему много благодатних дарова. Прозорљив, он провиђаше Савину будућност као доброга пастира стаду Христовом, и проричући говораше: да ће многима бити наставник у богопознању и богозвању; да ће жезлом вере спасавати душе заблуделих; да ће проповеђу призивати на ливаду побожности, и да ће свима тужнима бити милостива утеха. Због тога га прот необично много љубљаше. А и сви га љубљаху и поштоваху због његове безмерне смерности, и простодушне кротости, и нелицемерне љубави. И када у сабору на Кареји заседаваху оци, даваху му место са првима. Хотећи да узима благослов од њега, прот га много пута нуђаше да прими свештенички чин. А он, избегавајући људску славу, изјављиваше да је недостојан тога. Но, уз помоћ многих других, прот једва успе да га приволи на то. „Воља Господња, оче, нека изврши заповест твоју на мени!“ рече Сава, и оде у свој манастир Хилендар, куда би позван тадашњи епископ града Јерисе Николај. Епископ га једнога дана посвети за ђакона, а другога дана за презвитера. Онда новопосвећени јеромонах угости епископа са његовом пратњом, братију и ниште, и све их обдари. И пошто благослови игумана и сву братију, нови јеромонах се опет повуче у молитвено самовање у своју келију на Кареји. Тамо, отишавши к проту, да га извести да је извршио његову вољу, односно Божју, преподобни Сава хтеде, по обичају, да узме од њега благослов, али га прот с љубављу пресрете и дочека као сина, и узе благослов од њега као од оца, целива му новопосвећену руку, положи је на главу своју, и после братске трпезе отпусти га на испосничке подвиге.

После неког времена манастирски послови побудише преподобног Саву да иде у Солун, по величини и сјају други град у пространом Византиском царству. Пошто се у Солуну поклонн гробу светог великомученика Димитрије и помаза светим миром његовим, он отседе у своме манастиру Филокали, за чијег је ктитора сматран, пошто је био приложио много злата при његовом подизању. У Солуну он посети тадашњег митрополита Константија, који беше много слушао о његовим врлинама и давно желео да га види. У то време деси се у Солуну и епископ Јерисе Николај: он исприча митрополиту о чудесном течењу мира од гроба Савиног оца, преподобног Симеона, и о подвизима самога Саве. Чувши то, митрополит одаде хвалу Богу, и често призиваше к себи преподобног Саву, наслађујући се разговором са њим. Једнога празника митрополит хоћаше да служи свету литургију заједно са три епископа: Николајем Јериским, Михаилом Касандриским и Димитријем Адрамитским. На ову службу би и свети Сава позван да служи. На тој светој литургији они му саборно дадоше чин архимандрита и благословише га да носи набедреник[14].

Из Солуна архимандрит Сава посла брату свом, самодршцу Стефану, стакленицу мира са очева гроба и писмо, у коме му описа сва чудеса која Бог учини преко светог оца њиховог – преподобног Симеона. Потом се опет врати у Свету Гору. А посланици однесоше у Српску земљу стакленицу мира са писмом и предадоше самодршцу Стефану. Стефан се утеши небеском славом свога родитеља, и с радосним плачем целива чесно миро; па призвавши свога епископа и благороднике, прочита им братовље писмо и повест о чудесима на гробу родитеља.

Хтео бих овде да испричам о мржњи између браће, али се стидим, вели животописац Теодосије. Уосталом, нећемо осудити браћу, него онога који је био узрок њихове мржње – ђавола. Јер ђаво изазва мржњу међу браћом. Најстарији син Немаљин, велики кнез Вукан, постаде непријатељ своме брату самодршцу Стефану због благослова очева, што му остави престо. Обузет завишћу, Вукан говораше у себи: „Када се заврше дани оца мога, осветићу се“. И заиста, после Немањине смрти Вукан устајаше много пута на брата свога Стефана, да му отме престо. У тој борби против брата он је призивао и странце, иноплемене народе. Тако, он склопи савез са угарским краљем Емериком, и помоћу угарске војске потисну Стефана и завлада српском државом у пролеће 1202 године. Али ускоро после тога Стефан успе да сузбије Вукана и да опет заузме престо, у лето 1203 године. Од овога непријатељства међу браћом много пострада Српска земља: због грађанског рата поља остадоше необрађена те страшна глад пустошаше земљу, и због честих крвопролића запустеше градови и села. Тада самодржац Стефан написа писмо свом христољубивом брату Сави, молећи га и говорећи: „О много мили срцу и души мојој, господине и оче свети, чуј плач мој и почуј уздисање моје, и не презри молбу ову. Учини нам милост: сажали се на нас, узми свете и мироточиве мошти светог и преподобног оца нашег, па нам их из туђе земље донеси у своје отачаство, да се светим молитвама вашим просвети вaшe отачаство, и сви ми будемо благословени. Јер откад отидосте од нас, земља се наша оскврни безакоњима нашим, и би убијена крвопролићима, и западосмо у плен иноплеменика, и наругаше нам се непријатељи наши, и због мржње наше бисмо на прекор и поругу онима около нас. О, да би се светим молитвама вашим и доласком вашим свемилостиви Бог смиловао на нас, и расејане наше сабрао, и противнике наше уништио!“

У то време један догађај огромног значаја силно потресе мирне и Богу предане душе светогорских испосника: крсташи четвртог крсташког рата заузеше Цариград, у априлу 1204 године, уништише Византију, и почеше ширити своју власт на све стране[15]. Једно одељење крсташке војске заузе Свету Гору. Ти су крсташи са римокатоличким свештеницима и калуђерима, који су са њима и за њима дошли, вршили тамо разна насиља и радили на томе да Свету Гору подвргну папској власти. Услед тога у Светој Гори завлада велика несигурност. Тежину таквога стања свети Сава је дубоко осећао. А кад доби молбено писмо од брата да свето тело њиховог родитеља пренесе из туђине, где влада толика несигурност, он се реши да братовљеву молбу испуни.

Прочитавши писмо брата владара, Божји човек се ожалости душом, вели животописац Теодосије. Али се утеши непоколебљивом вером у Христа, јер се смело надаше, да ће Господ, који у Светој Гори прослави блаженог оца његовог чудотворством и мироточивошћу, и у Српској земљи прославити га пред синовима и народом његовим. И узевши чесне мошти свога родитеља, он крену у Српску земљу, пошто благовремено извести о томе брата самодршца. Када доби ту вест, христољубиви Стефан се испуни незамисливе радости, и узнесе молитвену благодарност Богу. И одмах са епископом својим, монасима, свештеницима и многим благородницима пође у сусрет оцу и брату. И дошав до грчке границе, ту срете свете мошти. При појању псалама и песама и кађењу миомирисним кадионицама, они се са радосним сузама клањаху светим моштима, с љубављу их целиваху, очима и лицем их се дотицаху, да би се освештали. И тога дана приредише богосаборно славље. И онда на својим рукама понеше свети кивот. Брат владалац и сви који беху с њим, с таквим истим сузама грљаху богоносног Саву и целиваху, просећи његове свете молитве и благодарећи му за свете мошти. А светогорски монаси, који беху у пратњи светога Саве, дивљаху се великој љубави и превеликом смирењу самодршца Стефана, који падаше пред ноге његове и у прашину меташе чесну главу своју, просећи од свију њих благослов и молитве.

Заиста беше милина не само за људе него и за анђеле видети онај призор: преношење светих моштију патријарха новог Израиља – светог оца Симеона – из Свете Горе; преноси их син – анђео, дочекује их син – благочестиви самодржац. С таком чешћу свете мошти бише пренесене у Студеницу, задужбину самог блаженог Симеона Мироточивог, коју он подиже као самодржац српски. И ту, у цркви Пресвете Богородице, у већ спремљену мермерну раку, бише положене свете мошти, и одслужена божанствена служба. Онда самодржац богато угости све; а све убоге, којих беше много дошло, он с љубављу довољно насити и милостиво обдари. Блажени Сава, са атонским монасима који беху дошли с њим, остаде у Студеници до друге годишњице помена блаженом оцу његовом, па да се онда врати у Свету Гору.

Када се приближи дан годишњег помена блаженом Симеону, велики жупан и самодржац Стефан дође у Студеницу са свима благородницима. Уочи тога дана би отслужено вечерње; али се богоносни Сава не повуче на одмор, као што то други урадише. Напротив, као некада у Светој Гори, он свеноћним стајањем не даде сна својим очима, молећи Господа да се пред народом српским понови чудо истицања мира из светих моштију блаженог оца његовог, као што је то било у Светој Гори, да би сви прославили Господа и Његовог угодника, и да би они што су с њим дошли из Свете Горе познали Православље Српске земље. И пришавши гробу светог родитеља свог, он му се молитвено обрати и умилно му говораше: „Ево нас свих људи Твојих и деце твоје, које Ти је дао Бог. Сабрани у твојој цркви, ми очекујемо твоје отачаске дарове. He скривај за себе сама даровану ти од Бога благодат, него нам изливањем мира откриј богатство које имаш од Бога на небесима, да би уверио чеда своја и људе своје на земљи, те да би се они, помазани њима, радовали као обогаћени“.

Потом Сава нареди да ударе у било за јутрење. По свршеном јутрењу, када свети у олтару са плачем и сузама служаше божанствену литургију за свога оца, Бог га услиши због његове смерности: црква се изненада испуни несхватљивим миомиром, тако да су се сви у недоумици чудили томе. И гле, опет, као и раније у Светој Гори, би шум од врења мира. А благочестиви Стефан самодржац, стојећи близу гроба преподобног оца свог, хтеде да сам види откуда тај шум. И наједном угледа како је мермерни гроб испуњен миром као многом водом, и како миро шуми извирући одасвуд. Уплашен и удивљен, он од ужаса повика: „Господе, помилуј!“ Тада и благородници, видевши шта бива, задивљени од радости узвикиваху: „Велики си, Господе, и диван у делима Својим, слава Теби!“ У храму од узбуђења настаде таква граја и плач, да светоме беше немогуће вршити свету литургију. И он сам, од великог умилења и од многих суза не беше у стању проговорити народу како треба, док једва најзад не успе да прозбори самодршцу и свима који плакаху да ућуте. Но гле, миром провре и икона преподобног Симеона, што беше живописана на зиду у цркви, као и икона његова на зиду у трапези. Када то видеше самодржац и благородници, плач на плач подизаху. Но бојећи се Светога у олтару, они ћутке, без граје кропљаху земљу сузама. А часно и свето миро сабираху у златне и сребрне сасуде, док је Свети вршио свету божанствену службу; а кад је излазио, сијаше сав као огањ. И прошав к светом и мироточивом гробу, окади га, отпоја што треба, очита молитву, захвали свесрдно Богу, па целива чесну раку окропивши је многим сузама. Затим помаза себе миром, па брата самодршца, и онда све редом, и не насићаваше се труда ни стајања ради части оца и ради утехе људи својих. Тада се и многи болесници исцелише помазивањем светим миром и додиривањем светога гроба. И благодат Божја беше на свима и весеље и радост неисказани. Тада се „чудесни богоносац јеромонах кир Сава“ обрати самодршцу брату, бдагородницима и свима присутнима, овим речима: „Гледајте шта се збива пред вама; од Господа је то. и дивно је у очима нашим. Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њ! Јер ево отац наш, који је до недавно био с нама, па духом отишао ка Господу, опет нам је данас духовно дошао, и не отступа од нас молитвама својим. Јер ми видимо: као што нас је раније, за живота свог на земљи веселио у оном што је телесно, тако нас сада, и то несравњено више, весели у оном што је духовно. Јуче он, као Авраам, сабираше стране и убоге, и предлагаше им гостољубиву трпезу; а данас је он сам приман у насељима Авраамовим, и радује се с њим кога је подражавао. Јуче он смирено приклањаше пред нама главу своју; a данас се ми приклањамо светом гробу његовом и целивамо га. Јуче нам чашу с љубављу наливаше; а данас нас из те исте чаше помазује миром светих моштију својих и чудесима задивљује. Колико је добар Бог Израиљев према правима срцем! Он подиже смирене на висину и даје милост онима који Га се боје сада и кроза све векове векова! Зар да се не задивимо томе? зар да са апостолом не рекнемо: He заборави Бог на труд и награду слугу Својих, који у име Његово послужише светима и свима убогима. Ево, молитве и милостиње и сва остала добра оца нaшeг изиђоше на памет Богу, и за добра он је од Бога примио добра; као што сами видите данас: пред свима вама Бог га прослави и узвелича дивним чудесима, те не само точи миро из светих моштију својих, и недужне исцељује, и духове изгони, него учини да и на зиду насликана чесна икона његова провре миром из тврдог камена и сухог малтера. To ce већ једном догоди у туђој земљи, у Светој Гори; то се и сада понови међу вама чедима његовим, у земљи сопственог народа његовог. Тако се он пење из славе у славу, да бисмо ми, видећи славу његову, постали подражаваоци добрих дела његових, којима он угоди Богу. Хотећи да нас придобије за љубав Своју, Бог преко светих Својих чини чудеса међу нама, да бисмо схватили да Он зна љубав свакога према Њему, и да се ничије добро, учињено Њега ради, неће сакрити од свевидећег ока Његовог, јер је Он наградитељ добрих. Свети, узети са земље на небо, не требају трулежне славе земаљске, нити траже почасти од људи, јер примају од Бога на небу славу и почаст, какве око људско не виде нити ухо људско чу, и заједно са псалмопевцем кличу: Према оном што имам на небу од Тебе, шта бих ја пожелео на земљи? (Пс. 72, 25). Сва чудеса свети чине ради спасења нашег, да бисмо видевши их, прослављали Бога, дивног у светима Својим, и славећи њих, подражавали их достојно и по могућству у свима богоугодним делима њиховим.

Зато и ја срдачно молим све вас по крви сроднике моје у Господу: подражавајте дела оца нашег која видесте: истиниту веру његову, правду и суд, смиреност и кротост, љубав према ближњима, дарежљивост према убогима, милост према једнокалним нам створењима и једнородним нама по крштењу, која су под влашћу вашом, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да у Бога нема гледања ко је ко. Пред Њега ће стати цар са војником, господар са робом, син са оцем и отац са сином, када се престоли поставе. И Бог ће сести као Судија, и река ће огњена потећи са хуком, готова да прими грешнике, и отвориће се књиге дела наших, где смо сви прстом Божјим записани. И тада ће греси наши иступити против нас као тешки тужитељи, оптужујући нас; и страшно ће се сваки на тој страшној расправи испитивати; тамо ће бити немогуће истину лажју прикрити, или судију подмитити; и тада ће сваки своја дела видети, и уплашиће се, и неће имати куда побећи, јер ће сам Господ судити људима Својим. Знајући то, апостол каже: Страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 31). Тога ради и ја вам говорим, да се отресете свакога зла и да чините све што видесте и чусте од оца вашег, да бисмо, молитвама његовим избегнувши горе споменуте страхоте, добили са њим и вечна блага у бесконачне векове[16]. Бог мира и љубави, молитвама светог оца нашег, са свима вама и нама. Амин“.

Чувши ову страшну поуку, самодржац и сви благородници са сузама приклонише главе своје, и од великог умилења заборавише и да се хлебом заложе, иако је дан већ био на измаку. Чуђаше се старији брат, владалац, сладости језика и сили речи благодати Божје, које излазе из уста млађега. Па са свима павши ничице, поклони му се, говорећи: „Бог који нас молитвама вашим удостоји да будемо слушаоци ваших светих речи, удостојиће нас да их и делом извршујемо“. Потом изиђоше из цркве и сви седоше за трпезу, те се после духовне хране насладише и телесне. И убоге, којих беше дошло много, оба брата обилно угостише и богато обдарише.

Поделите вест

Share on facebook
Share on linkedin
Share on twitter
Share on email

Пријавите се за најновије вести

Пријавите се својом Е-адресом и примајте најновије вести из манастира Ваведење.