ПОЧИВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У МИЛЕШЕВУ

Свети Сава, први Архиепископ српски

Својим подвижничким животом у Христу свети Сава је још пре телесне смрти обесмртио себе и пред Богом и пред својим народом, јер је светим еванђелским врлинама низвео и у своју душу и у своје тело свете божанске силе, које освећују и обесмрћују и душу и тело. Када се света душа његова кроз смрт растала са светим телом његовим, и винула ка Господу сладчајшем, ка тој својој јединој жељи – свежељи, ка тој својој јединој љубави – свељубави, свето тело његово није подлегло трулежи него је остало цело целцато. И у њему божанска чудотворна благодат Христова, коју је он за живота свог на земљи христочежњивим подвизима еванђелским низводио у себе дан и ноћ, и тако облагодатио, осветио, охристовио, очудотворио тело своје, мошти своје. Уствари, свети Сава је и после смрти, иако душом међу анђелима горе, остао сав међу својима на земљи доле, творећи и даље еванђелска дела: исцељујући болесне телом и болесне душом. Тела је исцељивао од телесних недуга, а душе од душевних недуга: неверја, маловерја, безверја, очајања, безумља, лудила, мржње, пакости, злобе, властољуоља, сластољубља, грехољубља, злољубља, ђавољубља. Речју: од свих грехова, страсти, порока, смрти, злодуха. Богодани чудотворни исцелитељ тела, он је у исто време био и чудесни васкрситељ душа. Јер васкрсење душе бива када се душа Божанском силом ослободи од неког свог греха, од неке своје страсти, од неког свог порока. Еванђелска је непобитна истина: сваки је грех мала смрт душе; а порок, а страст – то је истинска, права смрт душе. Ако је душа упорно грехољубива, она свим бићем својим нагло умире, јер се својевољно и пожудно одваја од Господа Бога, који је једини живот душе и једини извор животворних сила душиних.

За живота: неуморни ревнитељ Еванђеља Христова и свебудни будитељ народа свог на све што је Христово, еванђелско, свето, племенито, бесмртно, вечно, боговечно, православно; за живота: свемилостиви исцелитељ душевних и телесних недуга и свемоћни васкрситељ душа из свих духовних гробова; за живота: неустрашиви апостол, еванђелист, самомученик, исповедник, испосник, молитвеник, чудотворац из дана у дан и из ноћи у ноћ, – свети Сава је остао то и по смрти телесној, почивајући светим моштима својим у светој обитељи Милешевској. Чудотворном и животворном благодаћу Божјом сав присутан у светом телу свом, свети Сава је и гроб свој учинио чудотворним и животворним. И његов гроб је заиста постао животворним и чудотворним извором воде живе, воде која стално отиче у живот вечни, и отичући односи са собом сваку душу која се причести њоме, напоји од ње.

Ка бесмртно живом и дирљиво самилосном чудотворцу у Милешеву хрлили су са свих страна отачаства његова духовни синови и кћери његове, духовна чеда његова; хрлили стари и млади, људи и жене, младићи и девојке; хрлили богати и сиромаси, властела и себри, занатлије и земљорадници, владари и великаши, војводе и војници, епископи и монаси, свештеници и ђаци, учени и неуки; хрлили сви, сви сви: као своме оцу као своме апостолу, као своме, благовеснику, као своме пророку, као своме мученику, као своме исповеднику, као своме духовнику, као своме утешитељу, као своме исцелитељу, као своме васкрситељу, као своме чудотворцу, као своме учитељу, као своме наставнику, као сво ме просветитељу, као своме вођи, – и добијали од њега све што им души треба за живот и у овом и у оном свету. Сваки је тражио од њега благослов и надахнуће за свој позив, за свој рад, за своја прегнућа, за своје подвиге. Као и за живота, он је и по смрти: свима био све, да како год спасе кога од греха, од зла, од смрти, од ђавола. Сви су осећали: он је пут који кроз Христа води у бесмртност и живот вечни, у све што је истински добро, истински свето, истински честито, истински бесмртно, истински вечно, истински благословено. Као и за живота: сведобар, свемудар и свемоћан Христом Богом; он је то остао и после смрти: Христом је чинио све што је чинио; и све што је чинио – ради Христа је чинио. Христос му је био све и сва у свима световима. Он просто није имао себе у себи, већ Христа; ништа у њему није било његово, већ Христово; он није хтео да зна за себе, већ само за Христа; себе је признавао само уколико је био Христов; он ништа није хтео у себи сем Христа; и за живота и по смрти сав је припадао Господу Христу. Свом душом, свим срцем, свом мишљу, свом снагом, свим бићем у Христу, он је Њиме непрестано и живео, и делао, и мислио, и осећао, и радио, и чудотворио. Зато је постао, и занавек остао тако моћан – тако свемоћан; тако мудар – тако свемудар; тако добар – тако сведобар; тако милостив – тако свемилостив; тако смирен – тако свесмирен; тако благ – тако свеблаг; тако жалостив – тако свежалостив; тако саосетљив – тако свесаосетљив; тако човекољубив – тако свечовекољубив. За сваку бољку он има лек; за сваку тугу – утеху; за сваку невољу – помоћ; за сваку рану – мелем; за сваки бол – сузу; јер је богат и свебогат – Христом Богом, који му изобилно даје божанске силе да чини у овом свету све што је божанско, бесмртно, вечно, богочовечно. Свима био све, и увек то јесте, са једним узвишеним циљем: да све придобије за Христа. Јер придобијајући људе за Христа он их придобија за Вечну Истину, За Вечну Правду, за Вечно Добро, за Вечну Љубав, за Вечни Живот, за све што човека чини божанским и бесмртним бићем у обадва света.

За живота светитељ, апостол, еванђелист, учитељ, просветитељ, вођа, путовођа, христоносац, богоносац, чудотворац, свети Сава је после смрти све то, само у несравњиво већој мери и сили. Сведочанства о томе су безбројна, и неизбројна. Уистини неизбројна. Јер сваки српски светитељ, сваки српски апостол, сваки српски благовесник, сваки српски учитељ, сваки српски просветитељ, сваки српски чудотворац, сваки српски испосник, сваки српски државник, сваки српски епископ, сваки српски монах, сваки српски свештеник, сваки српски радник, сваки истински Србин – духовни је потомак светог Саве, посредно или непосредно. И тиме сведок и сведочанство о свеживотности, о бесмртности, о животворности и незаменљивости Светога Саве, као духовног родоначелника свих правих Срба од Немање до данас. Да, од Немање до данас. Јер је Свети Сава најпре постао духовни родитељ своме оцу Немањи, преродивши га од владара Стефана у монаха Симеона, и то монаха светог и мироточивог. To је прво и најдирљивије чудо у историји српског народа. Матица-чудо, из кога се затим вековима роје сва чудеса у роду српском.

Духовни родоначелник своме оцу, Свети Сава је то остао и свима светим српским краљевима. и царевима, и патријарсима, и владикама, и испосницима, и мученицима, и учитељима, и просветитељима, и свима правим Србима од Немање до Косова, и од Косова, до данас. И од данас па све док траје Српства на земљи. Све сами духовни потомци, духовна чеда Светога Саве, и тиме сведоци његове бесмртне и свеживотворне личности светитељске, његове чудесне и чудотворне христоносне силе – свесиле, христоизворне моћи – свемоћи. У самој ствари, права историја српскога народа и није друго до непрегледна поворка сведока и сведочанства о величини, о бесмртности, о христоносности, о крстоносности, о свеживотности, о свеживотворности, о чудотворности, о светости, о непобедивости, о еванђелској свепобедности Светога Саве. Од тих безбројних сведока и сведочанстава споменућемо неке-неке, а остале оставити да у своме светом ћутању одживљују своју смерну и славну бесмртност.

Први животописац Светога Саве, његов ученик и саподвижник, хилендарски јеромонах Доментијан, иако врло речит, нема ни издалека оне изразе које он богојажљиво и узбуђено тражи, да би веродостојно претставио величину Светога Саве и достојно га похвалио. Од многога ево само нешто: „чудесни богоносац јеромонах кир Сава“; „преосвећени богоносац“; „богозрачни монах кир Сава“; „богозрачни кир Сава“; Сава – „богозрачне душе своје“; „боголепни и Богом изабрани кир Сава“; „Богогласни монах кир Сава“; Свети Сава – „велико Божје обиталиште и Пресветог Духа станиште“. Свети Сава: „свагда вођен Духом Светим и покривен благодаћу Божјом, и Дух свети свагда почиваше на њему, и диван небу и земљи, и чудесан анђелима небеским и људима земаљским, ходећи без порока и творећи правду Божју, слави се од небеских и земаљских бића“. Свети Сава „благодаћу Христовом сијајући као сунце и свагда украшаван божанственим врлинама, љубитељ чистог девства, срећник светих, труба васељене“. Од Светог Саве се „ужеже искра Божија у срцима правоверних у отачаству његовом, и сви бише обуздани страхом Божјим“. Многи у отачаству његову (тојест Савину) заволеше Бога, угледајући се на њега, и са њиме последоваше Христу од почетка, и до сада се јављају изабрани Богу, један другога наткриљујући; и он пред њима иде силом Христовом, и спреми Господу савршен народ: једне епископе и учитеље духовног стада Божјег, друге јави сваком богољубљу, треће научи сваком правоверју, сазда многе манастире, породи Духом Светим многе зборове богобојажљивих монаха, научи побожности све по отачаству своме, пропути им велик и простран пут ка Светој Гори, и у њој подиже тврде и велике градове, испуни сваким добром, и све предаде деци свога отачаства, да боравећи у њима творе дела Божја, и да претрпевши добро до краја буду Господу Богу народ савршен. Исто тако он устроји пут у Јерусалим и у Синај и у свако место где се спомиње име Божје“.

Величајући еванђелску делатност Светог Саве и његовог светог оца Симеона, Доментијан расипа бисер своје красноречивости: „Оба ова саврсника божанствене благодати, отац са сином, наоружани Светим Духом, и венчани благодаћу Божјом, бише први пример богољубља и светости деци својој. Оба истинити апостоли, подигнути истинитим Богом на просвећење и на божанствено научење свога отачаства. Обојица извори божанствене благодати, који синове своје напојише богомудрим учењем својим. Обојица оштре стреле Христове, наоштрене богољубљем и наоружане Светим Духом, прободоше побожношћу срца свију верних. Обојица луче источне, које богомисаоно просвећују своје отачаство. Обојица данице Пресветлога Сунца, које знаменују топлоту Светога Духа деци свога отачаства. Обојица топли молитвеници целога света, и незалазна светила Мисленог Истока, који богомисаоно просвећују своје отачаство. Обојица благогласни славуји са неуспављивим очима душе и срца који неућутним божанственим песмама пробудише заспале у гресима због непознавања божанствене благодати. Обојица реке божанствених бања, које омише срца оветшала због непознавања истинитог живота – Христа истинитог Бога нашег. Обојица свебогате ризнице, које обогатише свет светим крштењем и божанственим учењем. Обојица грађани Небеског Јерусалима и богозрачна светила, који богомисаоним очима прозреше будућа блага и вечни живот. Обојица се јавише Господу Богу своме чистији од прекаљенога злата, пошто се због чесног живота њиховог Христос усели у прекрасне душе њихове, по истинитом обећању Свом, јер рече: Уселићу се у њих, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој (2 Кор. 6, 16). Обојица превеликом смерношћу и чистим истинитим обећањем убелише себе беље од снега, постављајући деци својој истинити узор да непррстано траже истинитог живота небеског. Обојица земаљски анђели, небески људи, небопарни орлови, који својом светошћу и превеликом уздржљивошћу узлетеше на небеску висину. Обојица светлодушни и подједнаки светилници, који рекама суза окрилише свете молитве, и узлеташе к љубитељу свом Христу, кога узвеличаше на земљи и на небесима, и примише превелику благодат од Њега, доброту тајно чувану за оне који Га се боје. Обојица, уклонивши се од свакога блага и сведушно изишавши на тражење добротвора свог Христа, ваистину обновише у себи лик истинитог Бога. Обојица блажене слуге, будних очију свакога часа, чекајући Бога свог са чистом вером; ужегавши не само воштане светилнике своје, него и сами просветивши себе познањем речи Божје, и душе своје очистивши добрим делима овога живота, они презреше овај видљиви живот, и гледајући очима ума на онај вечни и бесконачни свет, украсише нарави своје заповешћу Божјег Еванђеља, исправише обичаје своје апостолским учењем, испунише се страхом од будућег Суда Божјег, свагда имађаху пред очима својим смрт своју, а сву тугу своју бацише на Бога са сигурним поуздањем. Обојица истинити служитељи Христови, свагда као два светила богозрачно сијајући Господу свом у богољубивим срцима својим, они држаху реч живота и управљаху њоме по истини Божјој.

„Преосвећени Сава, вели Доментијан, сам телесни серафим, постаде обиталиште самоме Господу, имајући у срцу свом и у души својој Онога који у светима почива и који се пева од серафима и слави од херувима. Примивши још од младости неућутну херувимску песму, он је у све часове дневне и ноћне не престаде све до краја цвркутати серафимским гласом. Свагда чувајући стражу крепким умом у дому душе, овај истинити пастир чуваше стадо отачаства свога, имајући отворено око душе и свагда гледајући ка Свевидећем“.

Сакелејник, саподвижник, први ученик и први духовни син Светога Саве – његов рођени отац, свети Симеон Мироточиви, претставља собом неизмерио важног сведока који нам пружа најубедљивије сведочанство о чудесном подвижништву и изузетној светости Светога Саве. И овај један свети сведок, и свето сведочанство које он даје, довољни су да нам посведоче и потврде херувимску христочежњивост и серафимску христољубивост Расткове душе.

Писац ретке благодатне видовитости, свети Григорије Синајит, из прве половине четрнаестог века, хвали Немању и светог Саву као српске вође, који су презрели власт, дошли у Свету Гору, подвизавали се, и за своје подвиге и труде добили од Бога богате дарове, те све просвећују чудима и миром. Изабраник светога Саве, и први наследник његов на архиепископском престолу Српске цркве, свети Арсеније, овако говори својој пастви за светог Саву: „Чусте благог учитеља нашег и наставника, који се у минуло време разлучи од нас, али његов добри спомен и благе поуке свагда су у нама, јер он не престаје учити нас. Блажене су очи ваше које видеше толику неисказану смерност његову, и уши ваше којима слушасте његове слатке и благе поуке. To видевши и чувши ако испуните што вам је предано и извршите заповести његове, и ако следимо његово учење, веру и љубав, онда нећемо бити далеко од царства небеског и настанићемо се са Господом нашим у бесконачне векове. Јер његовим богоприманим молитвама све ће вам то сарађивати на добро. A ja смерни, по вољи хтења Господњег узведен на свети и божанствени престо овог господина мог, није лепо да ћутим; јер не говорим своје, него оно што нам је он заповедио“.

Архиепископ Сава III назива светог Саву светим и великим апостолом и архијерејем српским. У једном запису из 1252 године каже се за светог Саву да је измлада освећени и благочестиви и просвећени и први наставник све Српске земље.

Архиепископ Данило и његови ученици кажу за светог Саву да је „свети господин наш, просветитељ и обновитељ отачаства свога, земље Српске, у којој се благословом Божјим нарече први архиепископ“, „угодник славе Божје и светилник отачаству свом, земљи Српској, господин наш и учитељ, служитељ Трисветог Божанства“. Стефан Дечански, после победе над бугарски царем Михаилом, шаље писмени извештај архиепископу Данилу, својој супрузи Марији и свему сабору Српске земље, у коме вели: „Нека вам је знано, да помоћу Божјом и молитвама и посредовањем светог Симеона и светог Саве, победих многе и моћне силе, и самог начелника злобе цара умртвих“. Свети Сава је: „просветитељ и наставник Српске земље“, „истинити проповедник побожности“; све што је у Србији постигнуто, добивено је, каже Стефан Дечански, „помоћу Христовом и молитвама господе: светог Симеона и светитеља Саве, на велику хвалу и славу Богу, a мени и моме сину на велелепно и достојно име“. – У држави цара Душана свети Симеон и свети Сава су „начелници и чувари отачаства“; они су показали „добар узор богољубља деци отачаства свога“; за време светог Саве „објави се у његовом отачаству права и савршена вера, јер бањом божанственог крштења окропи људе своје, који живљаху у мраку таме греховне, и обнови их вером, и учини их синовима светлости“. Цар Душан, „утврђиван благодаћу Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Богоматере и богоприманим молитвама свете господе своје, преподобног оца нашег Симеона и архијереја Христова светог Саве, непрестано напредоваше у добру“.

Свети Никодим, архиепископ српски, каже у једном запису 1319 године, да је свети Сава небопарни орао, да је Духом Светим обновио не само себе него и сву Српску земљу, и да је као нека драгоцена пчела сабирао мед са свих дивних цветова и испунио њиме своје отачаство, да га је украсио самодржавним венцем, утврдио православном вером и почаствовао архиепископским чином. Свети архиепископ Никодим још назива светог Саву апостолом и учитељем отачаства, Српске земље.

Краљ Милутин каже у једној повељи да је све оно што је он освојио, освојено помоћу Светог Симеона и Светог Саве. У другој повељи вели да је Свети Сава први архиепископ, учитељ српски и светитељ Христов, свети и велики апостол и архијереј српски. У Бањској повељи краљ Милутин назива Светог Саву: свети и равноапостолни богоносац и наставник и просветитељ све Српске земље и поморске и први архиепископ. А архиепископ Никодим у потврди те повеље каже за Светог Саву, да је господин и учитељ, наставник и просветитељ и апостол српски. У једној повељи краљ Милутин вели: „први архиепископ и учитељ српски и прародитељ наш, светитељ Христов Сава“. У једном запису из 1305 године вели се да је Свети Сава наставник „свој Српској земљи. Овај благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освети га у Српској земљи“. У једном запису из 1316 године каже се, да је Свети Сава учитељ отачаства, први српски архиепископ.

Цар Душан каже у једној повељи да је он освојио многе градове „молитвама светих мојих прародитеља, Симеона и Саве“. Он назива Светог Саву, „светим претком“. Цар Душан вели за себе да је он: „отрасл благаго корене родитељ мојих светих, праведног и светог Симеона НемаЉе, новог Мироточца и бившег владаоца земље Српске, и светитеља нашег и првопрестолника отачаства нашег, првог архијереја кир Саве“. У неколико повеља цар Душан понавља да је он „изданак благог корена – светих родитеља мојих: Симеона Немање, Новога Мироточца и великог светитеља и првопрестолника отачаства нашег Саве“. Они су њему „пресветли наставници, господа и учитељи“. Свети Сава је „прародитељ царства“ његовог.

Цар Уpoш каже за себе у једној повељи: „Ја, Стефан Урош, изданак благог корена светих родитеља мојих, Симеона Новог Мироточца и бившег првог владаоца земље Српске, и великог светитеља и првопрестолника земље Српске, отачаства нашег, Саве“. Још их Цар Уpoш назива својим „светим прародитељима“, „светим прадедима“. Патријарх Данило вели за Светог Саву: свети господин наш и учитељ и наставник, први архиепископ Сава. Константин Философ каже за Светог Саву, да је равноапостолни, подвижник и просветитељ.

У Немањићком периоду српске историје архиепископски престо Српске цркве стално се назива престолом Светога Саве. To je „престо светог и богоносног оца нашег светитеља Саве“; „престо светог господина и учитеља кир Саве“; свети и божанствени престо великог архијереја кир Саве“; „престо светога кир Саве“; „престо Светога Саве“; „престо Светога Саве, коме уручена би Црква не толико од људи но од Бога“; престо светог господина нашег и учитеља и просветитеља Српске земље преосвећеног архиепископа кир Саве“.

Из овог, иако летимичног прегледа сведока и сведочанстава о светом Сави, очигледно је да је свети Сава духовни родоначелник свих светих и великих личности српске историје у Немањићком периоду. А тиме, посредно и духовно родоначелник свих њихових светих и великих дела, подвига, прегнућа, стваралаштава. To значи, он је несумњиви духовни прародитељ српске просвете – свете просвете, српске школе – свете школе, српске културе – свете културе, српске државе – свете државе, српског народа – светог народа. Јер он је имао један животни идеал – свеидеал: животворним и светим Еванђељем Христа Бога осветити српску просвету и учинити је светом просветом, осветити српску школу и учинити је светом школом, осветити српску културу и чинити је светом културом, осветити српску државу и учинити је светом државом, осветити српску душу и учинити је светом душом, осветити српски народ и учинити га светим, народом христоносцем и крстоносцем. To je био не само његов животни идеал – свеидеал, него и његов животни програм – свепрограм. На томе је свети Сава даноноћно радио за живота свог у овом свету, на томе непрекидно ради и из оног света кроз све праве Србе, који његов животни идеал и програм остварују истрајно, из поколења у поколење, из века у век, све тако док траје рода српског на овој сивој звезди Божјој што се земља зове.

Истовремено оличење светитеља и просветитеља, свети Сава је као истински светитељ, и тиме истински просветитељ, свим бићем својим и желео и стварао свету просвету, свету културу, свету државу, свети народ. Све што је свето, а то значи – бесмртно и непролазно у српској просвети, у српској школи, у српској култури, у српској држави, у српском народу, од њега је, несумњиво од њега, макар својим почетним животним нервом, животном клицом, животном силом. Шта су свете задужбине светих српских великана, ако не сведочанства о Светоме Caви, као њиховом духовном родоначелнику? Сопоћани, Дечани, Грачаница, Раваница, и толике друге задужбине, нису ли колевком и духовним пореклом из Хилендара, свете задужбине Светог Саве и светог му родитеља Симеона Мироточца? Да, да, да, то су света сведочанства о њиховом светом духовном родитељу – Светоме Сави. Света и речита сведочанства.

А просвета, коју је српском народу дао свети Сава, света је просвета. И тиме – свето сведочанство о Светом Сави, првом српском Просветитељу. Јер је циљ те просвете: осветити и ум и срце и душу народну; осветити их Једино Светим – Господом Христом. Јер само та просвета, света еванђелска просвета, освећује сву природу човекова бића, и преображава човека у бесмртно боголико биће, способно за свети живот и у овом и у оном свету.

А Косовско Еванђеље – сво је од Светога Саве. Јер, у чему се састоји оно? – У свенародном самоодречењу ради Христа: сав народ, са светим царем на челу, одриче се земаљског царства ради небеског царства, жртвује земаљско царство ради небеског царства. Јер: „земаљско је за времена царство, а небеско вавек и довека“. A то, није ли то – Растково Еванђеље? Несумњиво његово; његово од почетка до краја. Јер се он први у историји рода српског свом душом одрекао земаљског царства ради небеског, одрекао овог света ради оног, одрекао родитеља ради Христа. И стекао небеско царство, и Христа Бога; a ca Њим и сва непролазна блага овог и оног света. И тако постао пример и челник, вођа и путовођа, наставник и учитељ живота вечнога који кроз самоодрицање ради Христа води и уводи у сва вечна блага небеског царства. Нема сумње, Косово и Косовско Еванђеље, то је најпотресније свенародно сведочанство о свеистинитости и свеживотности Растковог Еванђеља, помоћу кога је Свети Сава створио cвe што је свето и честито и велико у историји рода српског. Он је први српски: свети самомученик Христа ради. Зато је он духовни родитељ свих светих мученика косовских, на челу са светим великомучеником косовским – Кнезом Лазаром. Све сама духовна чељад његова, рођена и одгајена светим Еванђељем његовим, по коме све треба жртвовати за Христа, а Христа – низашта. Зато је српски народ о свенародној жртви косовској ради Христа и изрекао у народној песми онако узвишен суд:

Све је свето и честито било,

И миломе Богу приступачно.

У Покосовском периоду Свети Сава постаје још потребнији, још неопходнији српском човеку и српском народу; притом, још утицајнији, још незаменљивији. У то време Милешево постаје још изразитије центар свега истински српског, свега Српства, јер свето тело Светога Саве, постаје стварни владар српских душа. Сав тадањи духовни живот српског народа развија се под неодољивим и свемоћним утицајем Светога Саве из Милешева. Јер се сав вратио у Цркву, из које је вођен и руковођен духом Светога Саве. У записима и споменицима тога доба најглавнија је ова истина: Свети Сава је сва нада српског народа. Деспот Стефан (1405-1427) вели за себе: „благовјерни деспот Стефан – милошћу великог Господа мог Исуса Христа, посредовањем Пресвете Богородице и молитвама свете моје господе и отаца и прадеда Симеона и Саве“, и још их назива „великим светилницима нашим, у којима је наша нада“. Recap Угљеша у повељи манастиру Хилендару од 1423 године, спомињући Светог Симеона и Светог Саву, вели да је „у њима наша нада“. У једном запису из 1521 године Свети Сава се назива „први архиепископ, учитељ и првосветитељ српски, нови уистини апостол“. У једном запису Милешевском из шеснаестог века Свети Сава се назива „велики чудотворац“. У другом запису Милешевском из седамнаестог века Свети Сава се назива „српским чудотворцем“. По другом једном запису из седамнаестог века Свети Сава је „први архиепископ и господин Српске земље“

Када се у петнаестом веку Хум издвојио из Босне и образовао посебну државу, први господар Херцеговачки Стефан Вукчић прогласио је себе 1448 херцегом или војводом Светога Саве. У уговору о савезу, што га је Стефан склопио са арагонским и напуљским краљем Алфонсом, истакнуто је нарочито, да у Милешеву „почива један светац, који чини велика чуда“. Синови Стефанови Влатко и Владислав, и Влатков син Баоша, називали су се такође херцезима Светога Саве, и тако се потписивали на разним актима.

У то доба, а и раније, Свети Сава је нарочито био поштован и цењен у Русији. Теодосијево Житије Светога Саве много је преписивано и читано у Русији. Препис тога Житија налазио се у свакој тамошњој већој библиотеци. У Бугарској је Свети Сава био веома поштован нарочито после свога престављења у Трнову, што се види из упорног одбијања цара Асена да допусти пренос његових светих моштију из Трнова у Србију. У Букурешту је Шербан Кантакузен подигао у седамнаестом веку школу, која је носила име Светог Саве.

Осим тога, Свети Сава је цењен и поштован и међу римокатолицима. У седамнаестом веку титуларни бискуп босански Иван Томко Мрнавић пише биографију Светога Саве. Фра Андрија Качић-Миошић велича у песми чудотворство Светога Саве, и вели:

Рад чудеса калуђера Саве

Словинске га све државе славе.

He само то, него је у то доба Свети Сава био искрено уважаван, веома цењен и поштован и код Јевреја, и код Турака, и код помуслимањених Срба. Тако, страни путник Бенедикт Рамберти пише у 1533 години, да је у Милешеву тело светога Саве још цело и лепо и да манастиру већу милостињу дају Турци и Јевреји него ли хришћани. Жан Шено у 1547 години бележи, како у Милешеву има врло много монаха, они показују тело Светог Саве, које и Турци поштују, и деле им милостињу. Катарин Зено, У години 1550, сведочи да монаси живе од милостиње, „што им понајвише пружају Турци, који свеца особито штују и јако га се боје“. „Турци верују Светом Сави, каже Бранковићев Летопис, и крстом се крсте и крштавају се“. Мелинор Сијалиџ, који је године 1559 прошао кроз Милешево, каже да је овај манастир добро очуван, а нарочито црква са иконама, које су на грчки начин сребром украшене, и, као мало где, врло богато окићене. На једном олтару био је сребрни ковчег, у коме је почивало тело Светог Саве. „Све је то, вели он, до дана данашњега остало нетакнуто од Турака“.

Поделите вест

Share on facebook
Share on linkedin
Share on twitter
Share on email

Пријавите се за најновије вести

Пријавите се својом Е-адресом и примајте најновије вести из манастира Ваведење.