ДЕЛАТНОСТ АРХИМАНДРИТА САВЕ У СРБИЈИ

Свети Сава, први Архиепископ српски

Ускоро после тога, богоносац Сава, изданак пустиње, чезнући за светим пустињацима светогорским, и њиховим молитвама удостојен велике благодати, помену своме брату владару, да му се ваља вратити у Свету Гору са својом пратњом. Ова реч као копље прође кроз срце владару, и он паде к ногама светог брата свог, и мољаше га у име своје и благородника, говорећи: „He остављај нас у овај час, о оче свети! и немој ми пре времена тугом узимати душу из мене. Умољен светим оцем нашим Симеоном, молим те, остани овде у обитељи Пресвете Богородице, коју је он сазидао: старешинуј над братијом, не славе ради, него ради добра братије и нас самих и свих људи отачаства твога. Јер, мислим, Бог те ради тога и посла да оцем нашим недовршено довршиш. А ја сам слуга твој у свему добром ка Господу; што год хоћеш и што год речеш, бићу ти добропослушан као господару своме. Но ако нас у Господу можеш помоћи ка Христу, а ти због лењости побегнеш од нас, онда ћеш одговарати Господу за нас“.

Милостива, мудра и врло кротка душа Савина, која никада никога није хтела жалостити, видећи усрдну молбу брата, благородника и свих преподобних отаца светогорских који беху са њим дошли, би и овога пута побеђена својим милосрђем. Непрестано горећи Духом Светим, и све часове дневне и ноћне идући за Господом својим, и имајући сва страдања Његова написана на срцу своме, преподобни Сава послуша љубљенога брата. И покоривши се њиховој молби, рече: „Воља Господња с нама нека испуни вашу молбу“. Када то чу благочестиви Стефан и остали са њим, душе им се испунише божанствене радости, као да су нашли неку пребогату ризницу. И тако преподобни Сава би постављен за игумана у манастиру Студеници. Примивши манастир, он нареди да се зове лавра светога Симеона, а старешина у њој да буде архимандрит.

Примивши ову малу власт, богоносни Сава ствараше велика дела, јер не поробова трпезама, нити се одаде многоме вину, нити спаваше на меким постељама, него живљаше као и у пустињи: све већим трудима, пошћењем и ноћним стајањима умртвљаваше тело; и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре епископства радом показиваше апостол. Јер, путујући по свој земљи свога отачаства, он апостолски проповедаше Еванђеље, мудро објављиваше Свету Тројицу, све учаше оваплоћењу Сина Божјег, јереси разораваше, цркве подизаше, предаваше људима начин живота од апостола, украшаваше своје отачаство обичајима и законима христоименитих људи, у црквама установллваше светогорска богослужења, свима иноцима сам беше образац, власницима прећаше Божјом казном због неправдовања, свуда распростираше веру православну, убоге збрињаваше, поуком својом братску љубав утврђиваше. Реч његова све насићаваше слашћу као медом. А чудеса и силе његове не беху далеко од светих: молитвама својим и помазивањем миром он духове нечисте изгоњаше, болесне исцељиваше, раслабљене подизаше, и многа друга чудеса чињаше. Он све чињаше по вољи Оца Небескога: свако добро дело Божје у Богу почињаше, и Бог му извршење даваше. Подобећи се Господу своме Христу, који је небо звездама украсио, он по истоме чину украси своје отачаство сваким доброверјем и светим црквама поља и долине и брда; а где не стиже сатворити цркве, ту постави крст, да се на сваком месту прославља име Божје, и да сви верни, видећи свето знамење крста, у све часове распињу вољу своју распетоме на њему Христу, истинитом Богу нашем.

Видећи све то, сви се дивљаху, и беху послушни вери благочешћа, и сматраху га за пророка Богом посланог. Доласком Светога браћа се помирише: самодржац Стефан и велики кнез Вукан. Поука Светога много је утицала на Вукана, те се овај стидео што је нарушио заповест очеву. Онда престаде гоњење и плењење, и сви противници, видећи како браћа живе заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска земља тада беше велика по пространству, и вера православна се свуда по њој шираше молитвама светих отаца наших Симеона и Саве. Многе цркве, мале и велике, сазида Свети док је био архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту владавине Божје слави Бог.

У то време почеше самодржац Стефан и свети Сава зидати и велику цркву Вазнесења Господњег у Жичи[17], за епископско седиште. Једном преподобни Сава дође са самодршцем Стефаном да разгледају како се зида архиепископија, ради чега су из Грчке земље били доведени многи одлични зидари и вешти каменоресци. Бавећи се ту, свети Сава једнога дана нађе где крај пута лежи ради милостиње човек раслабљен рукама, ногама и свим удовима својим. Видевши да раслабљени не може никако да се усправи, самилосном светитељу ударише сузе и он заплака над трошношћу људског бића. Онда положи раслабљенога на своју мантију, па га са једним учеником својим однесе у цркву и постави пред Спаситељеву икону. Оставши сам са болесником, Свети одмах припаде к Богу, и пошто My најпре смирено исповеди своје грехе, он се онда дуго, са сузама и метанијама, мољаше за болесника. У овом усрдном молитвеном подвигу, онебесивши се сав душом светлом, и богомисаоним умом прозревши седмосветла небеса, он са топлим сузама вапијаше из дубине душе к Богу за овог паћеника. А кад заврши молитву рече раслабљеноме: „У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим: устани и ходи са сваком снагом!“ И раслабљени одмах, као да је од много година здрав, скочи са мантије као са одра и хођаше. И узнесе благодарност Богу и захваљиваше светитељу. А светитељ га поучи да не заборавља ову милост Божју и да се чува од свакога зла, „да ти доцнији живот, рече, не буде гори од ранијег“. И отпусти га кући његовој.

Глас о овоме чуду брзо се пронесе на све стране. И сви доношаху своје болеснике и полагаху их пред ногама Светога. А он, полажући руке на свакога од њих, исцељиваше их. Када би се пак налазио у Студеници, он је полагао болеснике крај гроба светог оца свог, па их помазивао светим миром од светих моштију његових, и они су сви, обогаћени молитвама светог Симеона, одлазили својим кућама исцељени и здрави. И беше син диван оцем, и отац слављен сином. Таквим се светилима светљаше тада Српска земља; таквим се мужевима украшаваше. Слушајући о чудесима која бивају од светих, владари и житељи суседних земаља испуњаваху се поштовањем, не само према преподобном Сави, него и према брату његовом – самодршцу Стефану.

Чудотворна сила угодника Божјег светог Саве појави се нарочито када он иступи као заштитник невиних и каратељ кривих, и молитвом својом спасе отачаство своје од крвопролића. Самодржац Стефан беше дао уточиште рођаку бугарског цара Калојована, Стрезу. Овај бугарски цар погибе при нападу на Солун, на који беше пошао, користећи то што су крсташи били заузели Цариград. Стрез, бежећи од новог бугарског цара Борила, који га је хтео убити као царевог рођака, нађе заштиту и уточиште код самодршца Стефана. Христољубиви Стефан га прими не као пребеглицу него као сина, указавши му сваку љубав и поштовање. Цар Борил се неколико пута обраћао Стефану да му преда Стреза, нудећи му некад дарове а некад претећи му ратом. Стрез је знао за ово, па се плашио и помишљао да бежи на другу страну. Но благочестиви Стефан нипошто није хтео да Стреза преда цару Борилу, а Стреза је храбрио да се ништа не боји. Штавише да би га уверио у своју љубав, он се побратими са Стрезом, на светом Еванђељу, без обзира на то што су многе велможе упозоравале Стефана на сурову и свирепу нарав овог бугарског пребеглице. Стефан му даде на управу тврди град, звани Просек, крај Вардара; а даде му и војску. И ту га утврди и овластели, удостојивши га да има у њему друга и брата. Но Стрез ту тек поче показивати своју свирепост, и своју неблагодарност. Утврдивши свој дом у Просеку на врло високој стени над Вардаром, он поче упражњавати своја задовољства. Његова омиљена забава била је: пијанчити на високој стени, и са ње, бацати у Вардар људе, који су му ма чим згрешили. Кад кога тако бацаху, он весео узвикиваше: „Пази да не оквасиш кожуха“. Нико није смео слободно проћи поред тврђаве, јер је свакоме претила опасност од свирепог властелина. Околни житељи су се не једанпут обраћали жалбама жупану Стефану, и он је неколико пута слао к Стрезу своје људе да га уразуме. И сам му је много пута писао, саветујући га и молећи га да престане са неделима. Незахвални Стрез се свему томе смејао. He бојећи се Бога, он поквари душу своју, и стаде своме великом добротвору враћати зло за добро. Најзад, окупивши око себе много себи сличних покварењака и најамника, и створивши велику војску, он крену на Стефана. Стефан, „васпитан у доброј вери, и савршен у побожности“ посла Стрезу неколико пута изасланике, потсећајући га на пређашњу љубав и пријатељство и молећи га да се окане тако свирепе намере. Али Стрез бејаше неосетљив као камен и сурово упоран. Тада Стефан, помоливши се Богу, сакупи своју богодаровану му војску, и спремаше се да изиђе противу непријатеља.

Видећи то, саосетљиви и самилосни богоугодник Сава, сапаћаше срцем у бризи брата, састрадаваше душом за отачаство своје, и жаљаше сународнике своје, јер је знао да ће у ратном сукобу многи изгинути. И заустављајући самодршца Стефана и све главне војводе његове, он им рече: „Идем прво ја к непријатељу, и говорићу му; па ако и мене, као и многе досада, не послуша кад га будем саветовао у Богу, онда ви чините своју човечанску дужност“. И светитељ оде у Стрезов логор. Стрез, који је познавао светог Саву још за свога боравка на Стефановом двору, угледавши светитеља, паде на земљу и поклони му се, a Свети га с љубављу загрли и целива. Онда га светитељ благим речима стаде саветовати и молити да се окане своје зле намере, потсећајући га на ранију љубав и доброчинства Стефанова. Али он, горак душом, тврд срцем, глув непажњом, као гуја према обајнику запуши уши своје, да не слуша светитељеве речи и све што му он слатко и дивно, страшно и ужасно изговори. Видевши несвесну савест, и несмерну вољу, и неосетљиву природу каменог ума његовог преподобни му рече: „Ми дакле овако говорасмо желећи добра и теби као себи, и пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене који ти саветујем добро, сам ћеш себи зла поцрпсти. Но знај, да се и ми, имајући наду у Господа, нећемо уплашити вас, нити ћемо се уклонити испред вашег мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, нека Господ пресуди између тебе и нас“.

И тако раставши се с њим, изађе од њега, јер беше већ вече. А кад дође у свој шатор, он подиже к Богу преподобне руке своје, и из дубине душе молећи се и просећи помоћ, говораше: „Помоћи нам дај, Господе, јер сем Тебе помоћника у невољи немамо. Господе сила, Ти праведно судиш, Ти испитујеш срца и мисли, Теби је позната невиност наша, и Ти знаш да ми Стрезу ништа жао не учинисмо. Нека видим на њему освету од Тебе! Јер уздајући се у силу своју, он неправедно наоштри мач свој противу нас, али ће силом Твојом ући у срце његово. Господе сила, Ти праведно судиш, у Тебе се уздам, нека се не постидим!“ Тако са сузама просећи помоћ, он призиваше у помоћ и Пречисту Богородицу; и гледајући ка светом оцу свом преподобном Симеону, као ка видљивом, говораше: „Дођоше народи на наслеђе твоје, оче! Али не прећути молитвама својим ка Христу; не дај на поругање чеда и слуге своје!“ И одмах, уверивши се од Бога Духом Светим, реченим у души његовој: „Ја сам Спас твој“, он се брзо, још у току ноћи, крену на пут к својима.

Те исте ноћи Стрез, спавајући и одмарајући се на постељи, одједном страховито јекну. А кад они око њега поскакаше и упиташе га шта му је, он једва дишући од узбуђења, рече: „Неки страшан младић, по Савином наређењу, нападе ме на спавању, и, истргнувши мој мач, прободе ми срце њиме“. И све их узбуђено мољаше да са највећом брзином зову Саву. Они потрчаше, али Светога не нађоше, пошто беше отишао. И тако, страшно јечећи од невидљиве ране у срцу, Стрез те ноћи испусти дух. А његова војска, обузета великим страхом, разбеже се. Неки од Стрезових бољара, волећи да ступе у Стефанову војску, брзо стигоше к њему, и испричаше му о напрасном и невидљивом убиству Стреза. Самодржац Стефан са велможама својим узнесе благодарност Богу за победу, добијену без битке, молитвама Светога Саве.

Поделите вест

Пријавите се за најновије вести

Пријавите се својом Е-адресом и примајте најновије вести из манастира Ваведење.