24. јануара 20102. године јеромонаху Роману је уручена Сверуска књижевна православна награда светог Благоверног Александра Невског у Просветитељском центру Светог Духа у Александро-Невској Лаври. „Јеромонах Роман је истакнута појава у руској духовној култури. Проћи ће свега неколико година и име јеромонаха Романа и скит Ветрово ће за православца постати симболи препорода наше отаџбине,“ – сматра доктор филолошких наука, професор, академик Руске академије образовања, Александар Корољков. С овим се слаже цела Русија, цео словенски православни свет.
Саша Матјушин је похађао совјетску школу, писао је песме, али их никоме није показивао: ниво рејонских новина га није задовољавао, а где и коме још може да се обрати, није знао. После школе је радио као столар, радник у фабрици силиката, као уметнички руководилац у Дому културе, наставник музичког у школи. 1972. године уписао је филолошки факултет Калмикског државног универзитета. Призив ка монашком осамљивању чуо је још у младости, у песмама је звучало: «Желим да постанем схимник».
Прекретница у његовом духовном развоју наступила је 1980. године: одлазак у манастир Светог Духа у Виљнусу, 1981. године – у Псково-Печерски. Монашки постриг је примио 1983. године, а 1985. године је рукоположен за јеромонаха. Служио је у Кијево-Печерској лаври, затим у парохијама псковског намесништва – у Кјарову, у Каменецу. Зима 1990. године је представљала судбоносну границу – лекари су изрекли смртну пресуду. «Дом туге, дом туге, кућа што на Неви стоји, сместили су ме, повратили…» – написаће касније о том времену, и још: «Тамо сам се крвљу умио, шта да се ради – заслужио сам». Господ се смиловао слуги свом Роману.
Од 1993. године живи и служи у скиту Ветрово. Али они који његов живот замишљају као да пријатно седи окружен руском природом, биће врло далеки од истине.
Лети: рад на острву, сусрети, путовања у братске манастире у Белорусији и Србији. Први пут их је посетио у годинама рата, по повратку је написао књигу «Тамо је моја Србија». У Пољској, у женском манастиру у Бјалистоку отац Роман је заједно с монахињом Гаврилом осликао иконостас. Посетио је и Јерусалим којем је посетио много потресних стихова: «Јерусалиме, Јерусалиме, ти си мој светли сан! Јерусалиме, Јерусалиме, граде мог Христа…» Зими, у скиту под сметовима које нанесе мећава, у дугим месецима осамљености, слика иконе, чита, одговара на мноштво писама. Једном од својих «летњих гостију» је причао:
– Бива и немира, али кога човек да се боји? Највећи страх није од дивљих животиња, само да не дођу звери на две ноге. Криминалци? Дешавало се да наврате свакакви. Али, зашто их се плашити? Они траже помоћ, лепу речи, виде крст… Треба се плашити оних који нису пријатељи крста… Вукови кажете? Јесте, има овде и вукова, и дивљих свиња. Једне ноћи ме је њихов бат пробудио. У тами нисам могао да видим јасно кроз прозор. Помолио сам се, све се утишало. Ујутру сам погледао – читав снег је био угажен вучјим траговима.
У зимском миру и осамљености се рађају стихови. Кукулије и кондаци светог Романа Слаткопојца у хришћанском богослужењу се одликују «слашћу слаткопоја», они су китњасти, пуни понављања, иако се срећу и афористички редови: «Нежењеног нагриза туга, а ожењени се мучи у вреви. Бездетни тугује, онога ко има много деце бриге море», «Гледајући на земаљска весеља, размишљајући о ономе што сам видео, почео сам да тугујем поставши свестан колико је горка чаша овоземаљског живота!».
Јеромонах Роман, који је раније за сваку песму бирао посебну мелодију и аранжман, све ређе придаје значај лепоти звучања, све чешће једноставно рецитативом чита своје стихове-молитве.
«Он је развио непогрешив тоналитет читања, који у потребном тренутку прелази у продоран узлет мелодије, кад није могуће другачије завапити исто као што у литургији постоји органика преливања псалама, проповеди, молитава и духовног појања, све има своје место, свој редослед,» – пише Људмила Иљјуњин. А ево речи Валентина Распутина:
«Глас који пева себе у потпуности даје у име жељеног преображаја и свег себе поново проналази. На мање не пристаје. Тако је и с Русијом: он се не задовољава њеним делом у будућој срамоти, потребно му је да се цела прослави и устане.»
1999. године у Пскову, на празнику словенске писмености и културе покрај зидина храма Свете Тројице подигнут је гигантски зид висок неколико спратова, с којег је мешовити хор од хиљаду гласова изводио дела Глинке и Рахмањинова, а у финалу су дечји, женски и мушки гласови изнад целе Русије као моћну звоњаву звона узнели песму-молитву „звонара целе Русије“.
Звон звона лебди изнад земље,
А у манастиру братски хор пева:
„Господи, помилуј!“
………………………..
Боготражитељи стоје, моли се народ.
Русија је још жива, Русија још пева:
„Господи, помилуј!“
