Основе православља

Архијерејска Литургија у храму манастира Ваведења

Православни храм је место посебног присуства Бога на Земљи. Човек у храму треба да се понаша са свештеним страхом да не би увредио величанственост светиње, да не би навукао на себе гнев Божји.

Одећа треба да буде скромна, да не пада у очи како не би привлачила погледе народа који се моли. Одећа не сме бити претерано отворена. Девојчицама и женама се забрањује да у храм долазе у панталонама и шортсевима. То је поштовање библијске заповести да се жена облачи у мушку одећу, а мушкарац у женску.

На службу треба долазити благовремено, 5-10 минута раније. Кад улази човек треба да се прекрсти, односно да се осени крсним знамењем и да начин поклон. На улазу мушкарци скидају капе, а жене покривају главу марамом. Марама је знак скромност. Апостол Павле је говорио да је покривена глава жене знак за анђеле.

У храму се не сме гласно говорити, не смеју се држати руке у џеповима, не сме се жвакати жвака. Без потребе не треба ићи по храму. Свеће треба палити и иконе целивати тако да се не ометају други људи који се моле.

Хор се у појању може пратити само врло тихо. Кад пева сав народ човек не треба да покушава да се надвикује с другима.
Седење у храму се дозвољава само због болести или великог умора. Не сме се седети прекрштених ногу.

Ако сви људи клекну на колена треба им се придружити. На припрати се не сме пушити. Не сме се улазити у храм са животињама. Недопустиво је ходати и разговарати за време читања Јеванђеља, појања „Херувимске” и Канона евхаристије на Литургији (од Символа вере до „Оче наш”). За то време такође није пожељно палити свеће и целивати иконе.

Ближњи који је нарушио правила лепог понашања треба да буде упозорен тихо и деликатно. Најбоље је потпуно се уздржати од примедаба, наравно, ако се не ради о дрском, хулиганском понашању.

На крају, у цркви треба остати док се богослужење потпуно не заврши. Раније се може отићи само због немоћи или озбиљне потребе.

Тајне

  • Крштење
  • Миропомазање
  • Причешће (Евхаристија)
  • Покајање (исповест)
  • Брак (венчање)
  • Јелеосвећење
  • Свештенство

Тајнама се називају она свештенодејства у којима с посебном силом делује благодат Светог Духа и која су најважнија у духовном животу хришћанина.
Тајне су: Крштење, Миропомазање, Причешће, Покајање, Брак, Јелеосвећење и Свештенство.

Неопходна својства тајни: установљеност од стране Бога, невидљива благодат и видљив начин обављања. Тајне имају божанско порекло, односно, установио их је Сам Исус Христос. Ако је о неким тајнама, на пример, о причешћу, крштењу и покајању Спаситељ говорио још за време Свог земаљског живота, то је због тога што су ове тајне најважније и најтеже се схватају. О другим тајнама нема тако јасних сведочанстава у Јеванђељу, али указивања на њихово божанско порекло налазе се у апостолским посланицама и у књизи Дјела апостолских, као и у сведочанствима апостолског предања, која су сачувана у делима отаца и учитеља Цркве из првих векова хришћанства (св.Јустин Мученик, св.Иринеј Лионски, Климент Александријски, Ориген, Тертулијан, св.Кипријан). Спољашњи знаци у тајнама немају значај сами по себи, већ за човека којем су због саме његове природе потребна видљива средства како би усвојио невидљиву силу Божију.

Тајне се битно разликују од обреда (као што су освећење воде, опело за мртве и др.). Обреди пре свега имају црквено, а не божанско проекло. Као друго, тајне човеку дају благодат Божију која се усељава у унутрашњи духовно-морални живот човека и мењају га; обреди призивају благослов Божји на спољашњи живот и делатност човека.

По православном учењу, условима за савршавање и делотворност тајни сматра се присуство обе стране тајне: објективне и субјективне. Прва страна (објективна) састоји се у правилном обављању тајне од стране законито постављеног лица хијерархије уз поштовање познате одређене спољашње форме и словенсе формуле тајне, по божанском установљењу; а субјективна страна тајне састоји се у унутрашњем расположењу и стању хришћанина који прима тајну. Прва страна тајне представља услов за делотворност тајни; друга служи као услов за њихову благотворну делотворност. Делотворност тајни по православном учењу, не зависи од заслуга или врлина лица, која обављају и примају тајну; спасоносно дејство тајне се условљава извесним моралним стањем човека који прима тајну; она од човека захтева веру, свест о великом значају и важности тајне, и напокон, искрену жељу и потпуну спремност за њено примање. Уколико ови последњи захтеви нису испуњени тајна је на човекову осуду (1 Кор. 11, 26-30).

Богослужење

  • Требе
  • Богослужбене боје
  • Дневни круг
  • Недељни круг
  • Годишњи круг

 

Православно богослужење је скуп чинопоследовања, која се углавном обављају у храму под руководством и вођством свештеника (епископа или јереја). Богослужење се дели на две основне врсте: јавно и приватно. Јавна богослужења се обављају редовно по захтеву устава, док је приватно предвиђено за задовољење насушних потреба верника и обавља се онда кад је то потребно.

Нека богослужења (на пример, требе, молебани и др.) могу се обављати и ван храма, а такође (у ретким случајевима) од стране мирјана, без свештеника.

Богослужење у храму

Богослужење у храму се углавном одређује круговима богослужења:

  • Дневни круг
  • Недељни (седмични) круг
  • Осмонедељни осмогласни круг
  • Годишњи непокретни круг
  • Годишњи покретни круг

 

Ван ових кругова су требе, молебани, парастоси и друго.

Цедуљице за „здравље” и за „покој душе”

Црквена цедуљица која се даје „За здравље” или „За покој душе” је релативно млада појава. У породицма у којима се с поштовањем односе према традицији православне побожности постоји поменик, посебн књижица у коју се записују имена живих и умрлих и која се даје за време богослужења ради помињања. Књижице поменика и данас се могу купити у храмовима или у продавницама православне књиге.

Поменик је запис за сећање потомству на претке који су живели на земљи, што поменик чини књигом важном за сваког хришћанина и приморава га да се према њој односи с поштовањем. Поменици се чувају чисто и уредно, код кућних икона.

Црквена цедуљица је у суштини једнократни поменик и захтева исто такво поштовање.

Прва цедуљица коју дајемо јесте „За здравље”.

Појам «здравље» не односи се само на здравље, човеково физичко стање, већ и на његово духовно стање, материјалну срећу. И ако се молимо за здравље човека који је учинио много зла то не значи да се молимо за то да он и даље остане у истом стању – не, ми молимо Бога да Он промени његове намере и унутрашњи несклад, да учини тако да наш недобронамерник или чак непријатељ дође у хармонију с Богом, с Црквом, с околином.

На ову цедуљицу треба написати све оне којима желимо здравље, спасење и срећу.

Реч Божија учи да свако треба да се моли, не само за себе, већ и за друге: «молите се једни за друге» (Јак. 5, 16).

На овој заједничкој међусобној молитви гради се Црква.

У царској Русији сви молебани су почињали од имена цара, од чијег „здравља” није зависила само судбина Русије, већ и сваке породице, сваког православца. Данас прво треба да упишемо име нашег патријарха, после њега архипастира, преосвећеног архијереја, духовног владику којег је Бог поставио, који се брине и приноси Господу молитве и жртве за паству која му је поверена.

Тако поступају многи хришћани, тако учи Свето Писмо: „Молим, дакле, прије свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за све цареве и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости. Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 1-4).

Затим упишите име вашег духовног оца, свештеника, који вас поучава, брине се за спасење ваше душе, моли за вас Господа: „Сјећајте се својих старјешина” (Јевр. 13, 7).

После тога се пишу имена родитеља, своје име, имена чланова своје породице, блиских и рођених. Свако треба да се моли за здравље и срећу своје породице: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника” (1 Тим. 5, 8).

После своје породице и рођака напишите имена ваших доброчинитеља. Ако су вам учинили добро и ви треба да желите и да молите за њих добро и благо од Господа, да им не бисте остали дужни: „Подајте, дакле, свакоме што сте дужни… Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон” (Рим. 13, 7-8).

Напокон, ако постоји неко ко вам не жели добро, човек који вас је увредио, који вам завиди или вам је чак непријатељ, упишите његово име ради молитвеног помињања, по заповести Господа: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне” (Мт. 5, 44).

Молитва за непријатеље, за оне који су у завади поседује велику моћ кад је у питању прекидање непријатељства и помирење. Сам Спаситељ се молио за непријатеље. Познато је мноштво случајева кад је један од непријатеља уписивао име свог недобронамерника на цедуљицу за здравље поред свог имена – и непријатељство је престајало, бивши непријатељ је постајао добронамерник.

Друга цедуљица коју дајемо јесте „За покој”. На њој пишемо имена покојних рођака, познаника, учитеља, добронамерника, свих оних који су нам драги.
Као што се молимо за живе, тако треба да се молимо и за мртве – и не само за најближе рођаке, већ и за цео свој род, за све оне који су нам учинили добро у земаљском животу, који су нам помогли, који су нас нечему научили.

Иако су мртви отишли од нас, иако је њихово тело у земљи, а душа код Господа, они нису нестали, настављају да живе за нас невидљивим животом пред очима Божјим, јер Сам Господ у Светом Јеванђељу каже: „Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи” (Лк. 20, 38).

Верујемо да се наши покојни сродници, а да имена многих од њих често ни не знамо, моле за нас, за своје потомке.

Ми који живимо на земљи чинимо с онима који су од нас отишли једну Цркву, једно тело које има Једног Главу – Господа Исуса Христа. „Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима” (Рим. 14, 8-9).

Наше јединство и општење се посебно осећају за време усрдне молитве за њих. Она на душу онога ко се моли има изузетно дубок дубоко дејство и утицај, доказујући стварно општење душе онога ко се моли с душама оних за које се молитва узноси.

Ако желите да цедуљица за помен коју дајете у олтар буде прочитна пажљиво и без журбе имајте на уму правила:

Цедуљице треба давати пре почетка литургије. Најбоље је да се цедуљице за помињање дају увече или рано ујутру, пре почетка службе.

Пишите читким, јасним рукописом, а најбоље штампаним словима, трудећи се да на једној цедуљици не помињете преко 10 имена. Ако желите да поменете многе своје рођене и ближње – дајте неколико цедуљица.

Прво се наводе имена архијереја и јереја, притом се наводи њихово звање у потпуност или с јасном скраћеницом (на пример, јереја Петра, архиеп.Никона).
Ставите наслов „за здравље” или „за покој”.

Имена пишите у генитиву (питање „кога? ”).

Ставите пун облик имена, чак и ако помињете децу (на пример, не Серјоже, него Сергија).

Сазнајте како се црквено пишу световна имена (на пример, не Полине, већ Аполинарије; не Артјома, већ Артенима; не Јегора, него Георгија).

Дете до 7 година назива се младенец, од 7 до 15 година – отрок (отроковица).
Не треба наводити презимена, патрониме, титуле, професије људи који се помињу, нити у ком степену сродства се налазите.

Дозвољава се да се на цедуљици напишу речи „војника”, „монаха”, „монахиње”, „болесног”, „путника”, „заточеника”.

Насупрот томе, не треба писати „заблуделог”, „паћеника”, „озлојеђеног”, „ученика”, „тужног”, „девојке”, „удовице”, „труднице”.

На цедуљицама за покој душе наведите „новопрестављеног” (покојник у току 40 дана после упокојења), „незаборавних” (покојника за које су дати датуми значајни), „убијених”.

За оне које је Црква прославила у збору светаца (на пример, блажену Ксенију) више се не треба молити.

На литургији се могу дати цедуљице:

За проскомидију – први део литургије кад се за свако име, наведено на цедуљици, из посебних просфора ваде честице, које се касније стављају у Крв Христову с молитвом за опроштај грехова оних који се помињу;

За обедњу – тако се у народу зове литургија уопште и за помињање на њој посебно. Обично овакве цедуљице свештенослужитељи и црквенослужитељи читају испред светог престола;

За јектенију – помињање наглас. Њега обично врши ђакон. По завршетку литургије ове цедуљице се у многим храмовима помињу по други пут, на требама.

Такође се може дати цедуљица за молебан или парастос.

Помињање покојника

  • Како помињати покојника
  • Субота месопусна
  • Задушнице
  • Тројичне задушнице
  • Радоница
  • 9. мај – помен упокојених војника
  • Усековање главе Јована Претече
  • Димитријевске задушнице

 

Љубав према преминулим рођацима чини нас живе одговорнима за свету обавезу – да се молимо за спасење њихових душа. По речима свештеника Николаја Успенског „…молећи се за преминуле рођаке ми им чинимо једино добро за којим жуде њихове душе – помиловање од Господа”. Осим појединачних помена преминулих Света Црква је установила заједничке помене. Дани посебног помена покојника називају се задушнице. Тих дана се помињу сви хришћани од памтивека.

„Свако ко жели да испољи своју љубав према преминулима и да им пружи реалну помоћ, то на најбољи начин може да учини молитвом за њих и посебно, њиховим помињањем на Светој литургији кад се честице извађене за живе и за мртве погружавају у Крв Господњу с речима: „Омиј, Господе, грехове оних који се овде помињу Крвљу Својом часном молитвама светих Својих. ” Ништа боље или веће не можемо да учинимо за њих. То им је увек потребно…” (Архиеп. Јован (Максимович)).

На задушнице православни хришћани одлазе у храм у којем се врши служба за покој душе. Обичај је да се ових дана приносе жртве на сто за парастосе – различите намирнице (изузев меса). После парастоса намирнице се деле служитељима храма, потребитима, шаљу се у дечје и старачке домове. Намирнице се на сто за парастос доносе и других дана кад се врши парастос, односно, то је милостиња за покојнике.

За време пролећних и летњих задушница (Радоница и Тројична субота) обичај је да се после цркве обиђе гробље: да се поправе гробови преминулих рођака и да се људи помоле поред њихових већ погребених тела.

Обичај да се на гробовима остављају различита јела нема никакве везе с православљем. Све је то одјек паганских даћа. Посебно је неблагочестиво остављати на гробовима намирнице које су освећене у цркви. Велики грех је пити алкохол на гробљу. Најбоље што можете да учините за њих јесте да се помолите, макар кратком молитвом: „ Упокој, Господе, душе преминулих слугу Твојих, свих наших рођених и ближњих, и опрости им сва сагрешења, хотимична и нехотична и даруј им Царство Небеско. ”