Митрополит Амфилохије:
НЕКА МУ ГОСПОД ПОДАРИ РАДОСТ ВЈЕЧНОГ ЖИВОТА ЈЕДИНО ЗА ЧИМ ЈЕ ЧЕЗНУО ОВДЈЕ НА ЗЕМЉИ

У светом Јеванђељу остала записана она ријеч, када младић дошао код Господа па га питао шта да чини па да задобије живот вјечни, а Господ му каже знаш заповијести, испуни заповијести Божије. А он рекао: „па ето од свог дјетиства сам се трудио да испуним заповијести“. И каже Јеванђелист омиље Господу тај младић, па ће му рећи: „хајде продај све што имаш и иди за Мном“. А младић био богат и не може да послуша Господа. Ево једног младића, нашега Луке који је питао Господа како да се спасе, и чуо Његову ријеч, и не само чуо него је послушао и узео крст свој и и гредио за Њим ево до последњег свога издисаја.

Наш отац Лука је један од оних младих људи који су у Београду осамдесетих година дотакнути Божијим крилом Духом Светим доживјели препород духовни и који су ону глад дубоку људску, исконску глад људску за истину, за Божијом правдом, за Божијом љубављу, за мудрошћу вјечном, који су глад на прави истински начин заситили. Наш отац Лука је првенац ћивота светога Петра Цетињскога.

Матеј, Марко, Лука и Јован они су први који су на Цетињу у овом новом поколењу цркве Божије, цркве светосавске, светопетровске, цетињске цркве Божије који су ту поред ћивота Св. Петра постригли власи своје главе, и који је остао ту поред ћивота и као монах, и као јеромонах. А и досада је он ту иако је по службеној дужности, по служењу отишао и на Савину Главицу коју је бескрајно волио, и ево видим овдје припреми столице, припремио намјештај за Савину Главицу.

Јер прихватио је по послушању да дође овдје али је имао неку посебну љубав за Савину Главицу, као што је имао посебну љубав за келте древне подвижнике и пустињаке, увијек се враћао њима, и волио чак и да поје пјесме у своје вријеме када је помало и уз гитару као млад у Београду свирао. И тако, ево га, овдје поред ћивота Св. Симеона Дајбабскога овдје да почива и да чека трубе судњега дана. Обављајући најновије послушање.

Ишао је за Св. Саву по послушању на Малту тамо је нова заједница православна српска на Малти, па је свештеник који је тамо молимо ме да некога пошаљем. Нисам имао никога прикладнијег да пошаљем од оца Луке. Са радошћу је он то урадио стижући претходно до Свете Земље, и до Синаја, и до Кијева, и до Бјелорусије, и до Америке и до Аризоне. Тамо код Серафима Роуза кога је он посебно волио, јер је и он један од тих који је пробудио се духовно у Америци и кренуо и истрајао за Христом Господом. Нека Господ оно за чим је чезнуо одје на земљи нека му то подари радост вјечнога живота.

Чуо сам се са њим прексиноћ у десет сати у Пећкој Патријаршији. Видио сам по гласу да је заиста у тегобном тјелесном стању. Питам га: „како си оче Лука“. „А тјелесно сам добро, него сам нешто духовно малаксао. Не знам шта ли је то што ми се догађа, требао би да се исповиједим“. А исповиједао се као ријетко ко. Чисто, свим срце, искрено и најсикреније па ето и пред своје упокојење се исповиједио, па му ја кажем добро. Има неке проблеме, неко му се јавио, долази неки монах код њега. Па сам питао шта је сад то? Ко то долази? Па му се то нешто удвајало. Ја му кажем: „слушај, остави помисли па само узми ону молитву „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешнога“. „ А добро ти је то“. Е ја се у Бога надам да је ноћ прије свог упокојења као и прије тога, али и посебно те ноћи управо он са Господом разговарао молитву Исусову. Изговарајући и удостојивши се да се са Госпдом срете. И овај дан, и у ове дане и ово вријеме које му је Бог припремио изабравши га на овај свети пут.

Нека буде благодарност Господу што нам га је подарио, и послао међу нас. Нека је благодарност Господу и овој светињи цетињској и овој дајбабској светињи што га је пригрлила којој је служио. Благодарности свима вама који сте овдје дошли на ово сабрање свето да испратимо нашега оца Луку. Молећи га да нас он и дочека кад ми сваки у своје вријеме будемо кренули овим путем на кога је њега Господ призвао.

Бесједа Митрополита Амфилохија