Страшни суд неће бити као што неки некад описују: вага и на једном тасу сви твоји добри поступци, а на другом сви лоши. Не. То је потпуно погрешно. Судиће се на основу резултата. Ево, драги, дубокопоштовани човечуљку, био ти је дат живот. Била ти је дата таква националност, био си биће овог пола.

Дата ти је одређена количина разума, говора, имао си породицу, имао си школу, имао си пријатеље – различите с тачке гледишта хришћанства. Било је добрих, било је горих, било је неких који су ништавило. Али сам си бирао с ким ћеш да играш, а с којима нећеш да се дружиш.

Сам си бирао. Родитељи су ти указивали на неке грешке, нешто су ти гледали кроз прсте. Родитељи су, по правилу, врло несрећна бића, зато што врло лоше обављају своје родитељске функције. Зато што су им важније некакве сопствене представе о животу.

Свако себи гради неки лични комфор.

А Христос човека жели да усмери на подвиг.
Кад је Христос дошао на земљу био је савршени Човек. Да ли је Он у Свом животу учинио било шта за себе? Не. Није чак ни тежио ка томе. Није имао ни кров над главом (в. Мт. 8, 20).

Сва Његова делатност се закључивала у непрестаном служењу човеку: да просвећује, лечи и храни све до васкрсења. Васкрсавао је, многе људе је избавио од смрти. А у замену за то? Па у замену за то је, као увек, разапет. Претходно је злостављан. Људи су људи. Шта могу да понуде?

Људи су незахвални и зли су као пси.

Не памте добро.

Које дете се сећа добра које су му родитељи учинили? Које дете се сећа да је мајка неколико година устајала ноћи док јој се спавало и да му је мењала пелене или да је тражила флашицу да му да да једе нешто? Да ли оно због тога осећа неку захвалност према њој?

Па не. Сматра да тако и треба да буде.

И оно је ту главно – мали господар. Или дете које је неко усвојио. Погледаш како се опходи. Родитељи су га малтене покупили на сметлишту. А оно? Да ли се захваљуе што је сито и обувено, што се људи труде да га науче нечему, што се брину о њему, мисле о њему и моле се? Па не. Само виче: «Дај! Дај! Дај! Дај!» Али кад је «дај» – «па да, хвала». Научен је да понавља као мајмун. А у срцу нема захвалности. Шта год да чиниш за човека он ће остати незахвалан.
А Христос хоће да човек буде захвално биће. Због тога је чак и главну службу назвао «Евхаристија», односно «благодарење» да би се људи све време навикавали да за све треба благодарити Богу Који нам даје живот.

Створио је ваздух, створио је воду, створио је биљке, створио је животиње и рибе које користимо у исхрани.

Створио је прелепу земљу коју бисмо, кад бисмо хтели, могли да претворимо у рај.
А ми је сами претварамо у пакао. И најгушће место овог пакла су наши породични односи у којима сви мрзе све. А требало би обрнуто.

Био сам болестан – посетио си ме.

Био сам у тамници – дошао си код мене.

Био сам гладан – обукао си ме.

Био сам наг – обукао си ме.

Односно, поступио си према човеку онако као што си желео да се људи опходе према теби.

Све је врло просто, просто је као пасуљ.

Потпуно је једноставно, али – мрзи ме, немам времена, „после ћу“ и тако даље. Касније. Или: „Зашто морам? Па био сам јуче.“ И тако у бескрај…

Протојереј Димитрије Смирнов

Превод: Марина Тодић