И врапци свраћају у храм, има и мишева, чак сам и мачора видео. Ући у храм и чак се помолити још не значи постати хришћанин. То је само почетак. Човека треба учити. Учити љубави према ближњем. Ево дебелог, погрбљеног, смрдљивог и пијаног човека. Како га волети? Као самог себе. Дешава се да сам и сам себи одвратан, али не молим Господа да ми на главу падне врела пегла са четвртог спрата… Себе волиш. Дуг је пут покајања и схватања човека што је у овом свету службена улога. Треба учити.

Богу нису потребне свеће и паре, већ наше срце меко од кротости, смирења и трпљења. То је Богу потребно. Потребна Му је тишина душе, мир са ближњима. Онај ко у смиреном срцу, стрпљиво и са смирењем носи свој крст добија од Бога исцељење од својих грехова.

Ако желимо да се наш род настави, да наша вера не угасне, да наша деца, унучад, праунучад и чукунунучад верују у Христа, морамо показати пример хришћанског живота бар у нешто, треба у великој мери да се разликујемо од световних људи, али не лицемерно, не треба да стављамо неку маску, зато што се дете не може преварити. Деца су због свог анђеоског стања прозорљива бића, октривене су им духовне ствари које су за одрасле одавно затворене због њиховог греха. Зато одлично осећају људе, односе, одлично схватају лаж и лицемерје, али не схватају то умом, већ директно душом. Зато је једини начин за правилно васпитавање деце – да се васпитање почне од самог себе.

Хришћанство није о томе какви треба да буду људи око тебе.

Хришћанство је о томе какав ти треба да будеш, независно од тога какви су људи око тебе.

Протојереј Димитрије Смирнов

Превод: Марина Тодић