Апостол Павле пише да ће сви они који желе да живе побожно у Христу бити прогањани.
Питамо се, зашто човек мора бити прогањан ако жели да живи по правди и истини? Наизглед, то је чудно, али је такав духовни закон.
Шта је апостол Павле имао у виду кад је изговарао ове речи? Наша борба није против тела и крви. Шта се подразумева под телом и рквљу? Наша борба, односно наш рат се не води мачевима, штитовима и топовима, већ против началстава и против власти, против светодржаца овога света, против духова злобе у поднебесју.
У свету људи се стално одвија сукоб за који је Фјодор Михајлович Достојевски врло тачно рекао световним језиком: ђаво се с Богом бори. И бојно поље су људска срца.
И заиста, ако обратите пажњу на Јеванђеље, видећете какав је био однос према Христу. Како су се људи опходили према подвижницима и свецима? Заиста су их прогањали. Не само понекад и из зависти и не само зато што се њихова гледишта нису подударала.
Сам дух противљења и антипатије не може да прихвати оно што је повезано с духом Божјим. А они који желе да живе побожно, у Христу, извесно време постају заједничари овог духа Божијег и изазивају озлојеђеност духа противљења.
Дакле, то је закон. Закон који се потврђује мноштвом примера из историје Цркве.
Међутим, колико год то парадоксално звучало, у томе има и користи. Зато што онај ко искрено жели да живи како Христос заповеда увек може да падне у искушење и да се уобрази. То је стално искушење. Наше душе су у потпуности заражене страстима као што су таштина и уображеност.
И по милости Божијој нам се шаљу прогони — клевете, увреде и остало. Самим тим Господ помаже човеку да се држи одговарајућег правца. Испоставља се да је врло корисно кад људи прогањају и блате човека који жели да живи побожно.
Треба добро да знамо да људи који нас вређају нису ништа друго до наши бесплатни и драгоцени учитељи. Како је то лепо рекао игуман Никон (Воробјов). Али зашто су они који нас блате да горе не може бити наши учитељи?
Зато што кад нас грде можемо одлично да видимо колико смо болесни. Како нам је само притом лоше. Како нам је непријатно. Чак можемо да запажамо каква се осећања у нама рађају у одговор на оно што људи говоре.
Кад нас хвале ми то слабије примећујемо. А кад нас грде имамо бољу прилику да осетимо колико смо болесни. Видите ли шта духовни живот захтева? Самопосматрање.
Постоји још једна законитост: колико нам се свиђа колико нас људи хвале, толико ћемо патити кад нас буду грдили.
Зато из све снаге треба да се трудимо да не прихватамо похвале у себи, да на све начине избегавамо мисли и снове о похвалама — ако желимо себи добро и ако не желимо да патимо кад буду почели да нас грде и прогоне.
Ако научимо да избегавамо похвале то значи да учимо да се не бринемо због разноразних грдњи.
Они који желе побожно да живе у Исусу Христу биће прогањани, понављам речи апостола. Свети оци су тврдили да демони који у овом случају руководе људима чине добро дело. Свети оци дословце кажу: да нема демона — не би било светаца. Зар није одлично речено?
Ми грдимо демоне, а испоставља се да нам чине драгоцену услугу. Можда да престанемо да их грдимо?
А како би се иначе могао васпитати човек? Код многих народа су вршене иницијације (или посвећење). Кад би дечак стасао до одређеног узраста — дванаест — петнаест година — био би одвојен од породице и смештен у одређену средину у којој је подвргаван озбиљним, да не кажем страшним искушењима. Да се не би плашио ни умора, ни мрака, ни претњи, ни бола… Да би све могао да издржи.
Кад савлада ова искушења младић је постајао мушкарац по духу. И могао је без страха да савладава животне тешкоће.
Да нема демона — не би било ни светаца.
Преподобни Исак Сиријски каже да ниједан демон не може да нас дотакне ако му сами не пружимо руку.
Јер је Христов крст уништио власт демона. Они сад немају апсолутну власт над човеком.
Подлежући стварима с којима би могао да изађе на крај човек се добровољно препушта демонима. И онда, наравно, добија по својим делима.
Православни богослов, заслужни професор МДА Алексеј Иљич Осипов
Превод: Марина Тодић