ВЛАДИКА КИРИЛО (БОЈОВИЋ): ЦРНУ ГОРУ ОБАСЈАЛА ВЕРА

Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, владика Кирило Бојовић истиче да је пред Српском православном црквом тежак задатак да надомести нестанак две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, а да ће будући српски патријарх бити симбол духовног јединства народа у отаџбини и расејању.

Духовни ученик, али и пријатељ Амфилохија, владика Кирило је пристао да за нашу дијаспору осветли живот и улогу недавно преминулог митрополита црногорско-приморског. У интервјуу за „Вести“, овај епископ подсећа да је владика Амфилохије својом жртвом извео народ из „вавилонског ропства“ и „брозоморе“, што је за резултат имало враћање Црне Горе православној вери и недавно изгласавање, како истиче, Ваведењске владе слободе.

Симбол јединства

  • Нажалост, у кратком размаку, Српска православна црква је остала без две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. То је велики ударац и за Цркву, али и за народ.

– Да, у праву сте. Велики губитак и за Цркву и за народ с обзиром на углед њих двојице у народу и друштвеном животу, њихов значај и као духоносних отаца унутар Цркве, њихов значај као молитвеника пред Богом. Недостајаће нам њихов савет и поука. Они су били „Два сведока Божја или две маслине и два свећњака што стоје пред Господаром земље“ (Откривење 11, 4). Ових месеци треба да се молимо Богу и Богородици и нашим Светима да нам покажу њихове достојне наследнике.

  • Шта би морао да буде кључан задатак будућег српског патријарха?

– Некако ми је непријатно да одговорим на ово питање, јер оно свакако превазилази моју моћ перцепције. Али ипак, кад сте ме питали, да кажем да је по мом мишљењу кључни задатак будућег српског патријарха да буде симбол духовног јединства нашег народа, а ту подразумевам сва чеда наше Свете Српске православне цркве без обзира на нацију или боју коже, међу којима је највише Срба наравно, ма где да он живи и ради, у отаџбини или расејању. То је увек била главна улога патријарха српског.

  • Митрополит Амфилохије је био не само ваш духовни отац, већ и пријатељ. Како бисте га описали у неколико реченица?

– Он је био духовни отац и пријатељ многим људима. У неколико реченица веома је тешко описати митрополита Амфилохија. Био је несумњиво Божји човек, светог живота. Човек пун вере и неке унутрашње снаге, старао се посебно да му унутрашње стање душе одговара свему што ради или говори. Говорио је да уколико желимо да наша реч буде дејствена, морамо се старати да нам и унутрашње стање бића одговора ономе што говоримо или радимо. Могуће да је због тога имао велики утицај на људе. Један мудри човек у Аргентини рекао ми је да је остао задивљен како митрополита Амфилохија људи слушају и како су се све речи које је он говорио испуниле. Био је плодоносно дрво које је дало стоструки добар плод. Био нам је и духовни отац али и мајка свима онима који су свој живот посветили Богу. Носио је све наше слабости и опраштао их без икаквих епитимија. С друге стране, био је врло строг и некада са тешком речи за све оне који су нападали Цркву и покушавали да ометају њен рад.

Ваведењска влада

  • Матија Бећковић је поручио да “Бог свакога држи на земљи док не заврши оно што је започео”. Шта је митрополит оставио будућим поколењима?

– Матија Бећковић је као и увек дивно говорио. Требало би доста времена да се наведе сва заоставштина митрополита Амфилохија. Више од 700 црквених објеката нових и обновљених у Митрополији, уз то је помагао црквени живот свуда где је требало и где делује СПЦ. Затим неколико десетина његових сабраних дела у којима су изложене главне смернице и завети за наш православни народ. Митрополит је оставио лични пример живота по јеванђељу који ће бити све светлији како време буде одмицало. И посебно оставио је иза себе препорођену живу Цркву и преображену Црну Гору. За оне који само мисле у економским и културним категоријама оставио је Црној Гори и њеном народу прекрасна културно-уметничка дела архитектуре и писане речи и учинио је Црну Гору атракцијом верског туризма. Благословио је на крају господина Здравка Кривокапића, човека пуног вере и знања, да преузме кормило власти у Црној Гори. Тако смо и добили нову Ваведењску владу.

  • Слажете ли се да је управо заслугом Амфилохија враћена вера у Бога у Црној Гори?

– Наравно да је улога митрополита Амфилохија била централна. Али треба рећи да православна вера у Црној Гори никада није ни угаснула. Стари митрополит Данило (Дајковић) је говорио да је његов задатак да сачува запретан огањ вере, а да ће доћи други после њега који ће тај огањ вере запалити. Тако се и догодило. Наравно да је митрополиту Амфилохију ишло наруку и време у којем је деловао, које је било време духовне глади и обнове, а и сила Божја му је била у помоћи. Све што је урадио радио је уз помоћ својих сарадника, несумњиво на првом месту епископа Јоаникија.

Камењем на светињу

  • Сведок сте тога. Како му је то успело?

– Он је прво стекао прекрасно богословско образовање у многим великим теолошким центрима Истока и Запада. А затим је то знање на Светој Гори и другим светим местима посолио сољу истинске духовности и смирења, поред ногу преподобног Јустина, старца Пајсија, старца Порфирија и других. Прво је себе просветио и осветио, а онда је кренуо да освећује друге. Даље, кључно је, мислим, што се он жртвовао без остатка за то дело. Он није имао ни минута приватног живота. Говорио нам је да је одмор за људе из света и никада није имао ниједан дан одмора. А како каже Његош “прегаоцу Бог даје махове”. Ту његову жртвеност људи су осећали и поштовали и следили су за његовим примером. Сарадња са патријархом Павлом, патријархом Иринејом, духовним чадима оца Јустина епископом Атанасијом, епископом Иринејом и другим архијерејима наше и других помесних цркава, сигурно га је крепила и давала нову снагу.

  • Ово вас питамо и зато што сте и сами духовно сазревали у време прогона српског свештенства у Црној Гори. Многи су заборавили са чим се митрополит сусрео када је преузео Митрополију. Можете ли им “освежити памћење”?

– Нека ми нико не замери ако промашим неке цифре, али кад је митрополит Амфилохије, још за живота митрополита Данила, преузео кормило Митрополије у њој је било свега десетак свештеника, нешто мало монаштва и врло мало одважних верних људи који су, упркос забранама атеистичких власти, посећивали ретке активне храмове и молили се Богу. На Цетињу и не само на Цетињу је митрополит дочекан каменицама и пљувањем у буквалном смислу. Несумњиво је митрополит свима њима опростио и за њих се молио, али треба рећи да ниједан од тих људи који су каменовали Цетињски манастир није лепо и мирно завршио свој живот. Било је, наравно, оних који су и у тим тренуцима били уз Цркву и митрополита. Тешко време атеистичког мрака било је тада у Црној Гори и како каже Свето писмо “Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија” (Матеј 4, 16). Људима који су били у том атеистичком и богоборном мраку засијала је светлост јеванђелске проповеди. И видимо данас да је митрополит својом жртвом извео народ из “вавилонског ропства” или, како је он волео да каже, исцелио га од “брозоморе”. После њега на стотине православних храмова од којих први пут у историји Црне Горе два монументална прекрасна храма у Подгорици и Бару. На стотине свештенства и монаштва, а верном народу ни броја се не зна што су најсликовитије показале недавне Свете литије у Црној Гори. Те литије су како је говорио митрополит “слиле страву” то јест ослободиле људе од страха и учиниле да људи на изборима сруше једнопартијску диктатуру и тоталитаризам једног човека. Тако смо и добили Ваведењску владу слободе.

Поштовао људску слободу

  • Шта је митрополит тражио од људи?

– Од људи је тражио веру и страх Божји. Није био цепидлака и супервизор који беспоговорно тражи да се изврши оно што је он рекао. Поштовао је људску слободу и трудио се да надахне људе, највише сопственим примером, да делају за сазидање Цркве заправо да се уграде у Цркву која је тело Христово. Умео је да оцени и награди свачији истински труд, али је све нас учио да главну награду треба очекивати пре свега од Бога.

Праведан гнев

  • Знао је и митрополит и да “загрми”. Шта га је љутило?

– Не бих рекао да је то била љутња. То је био праведан гнев против тих људи који су ометали црквени живот, или који су отворено ратовали против Цркве покушавајући да окрње њен углед. Борио се за јединство наше помесне Цркве и свеправославне Цркве и самим тим био је против оних који су то јединство угрожавали. Било му је далеко осуђивање, увек је налазио оправдање за човека, и кад се гневио био је то гнев усмерен на лоше дело, или реч, или намеру а не против личности која је то радила или говорила.

Отац и мајка

  • Какав је Амфилохије био приватно?

– Био је прави духовни родитељ и отац који уме да покара, али и мајка која зна да утеши. Молитвеник који је мало времена одвајао за сан, непрекидно је читао и писао. Учио је непрестано и из књига, али и од људи са којима се сусретао, знао је стално да понавља неке реченице које су му се допале из сусрета са 1удима разног профила и знања.

ОВАКАВ ЈЕ БИО АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ

Сузе на Ловћену

На нашу молбу, епископ Кирило се присетио и неколико лепих прича – анегдота везаних за живот митрополита Амфилохија.

Прва је везана за недосањани сан о Ловћенској капели.

– Митрополит је само једном био на Лов}ену. Био је веома виталан и лако се пео на планине тако да га ми млађи нисмо могли стизати. Кад је дошао до тунела који води до маузолеја рекао је да је то много ружно као да су распорили утробу Ловћена дивне планине. Није хтео да иде кроз тунел па смо прошли некаквом стазом поред тунела. Дошавши у маузолеј и на гроб великог Његоша – ловћенског тајновидца он је плакао и говорио да је Његош тамо утамничен. Жељу да поред маузолеја, јер тамо има места за то, врати Ловћенску капелу однео је са собом у гроб.

Читао у колима

Владика Кирило истиче да је митрополит Амфилохије на сваком месту показивао своју бригу за народ.

– У колима, кад сам га возио он је читао и уопште никада није давао примедбе на нашу лошу и брзу вожњу. Био је право јагње Божје. Посебно како је старио био је све мекши и мекши. Опомињао нас је да не ружимо друге возаче који су правили грешке и нервирали нас. Увек кад наиђемо на старицу или старца који иду пешице говорио је да их примимо у кола, имао је невероватан осећај за старе људе, вероватно видећи у њима своје родитеље. Онда је он са њима разговарао и после често понављао лепе поуке које би од њих чуо.

“Долеће” црква на Румију

Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, се посебно сећа градње цркве на Румији.

– Био сам са њим у хеликоптеру “газела” који је летео поред транспортног хеликоптера који је изнео Цркву Свете Тројице на Румију. Ја сам све снимио камером. Радовао се као мало дете када је Црква била готова. Говорио је да је тако речено и у пророштву да ће Црква “долећети на Румију”.

Против абортуса

Владика Кирило сведочи да је митрополит Амфилохије спасао многу децу у утроби мајке од абортуса.

– Једној госпођи која је хтела да абортира, иако је њен муж и њена породица била против тога, рекао је да роди то дете за њега и да ће се он старати о детету. Имао је невероватан утицај на људе. Госпођа га је послушала и родила здраво мушко дете. Митрополит је често посећивао ту породицу.

“Старац и звоно”

Међу оним најлепшим сећањима владике Кирила које сведоче о преданости Амфилохија вери и народу је она о “старцу и звону” из Јужне Америке.

– У граду Венадо Туерто је живео старац Митар Гвозденовић пореклом из Црмнице. Имао је много деце и унучади. Он је био најстарији живи Србин-Црногорац у Аргентини. Упокојио се и он 2020. у 98. години на празник Светог Илије пророка. Митрополит га је много волео и кад год је био у Аргентини га је посећивао. Знао је ђед Митар да пева једну гусларску песму о краљу Александру за коју је митрополит говорио да је вћ} заборављена код нас. Ђед Митар је од митрополита тражио да му донесе звоно за Цркву Светог архангела Михаила (то је крсна слава Гвозденовића) коју су они саградили у граду Венадо Туерто. Митар је рекао: “Многи су ми обећали звоно али су ме сви слагали и бојим се да ћеш ме и ти слагат…” Међутим, митрополит Амфилохије је набавио то звоно у Русији и не марећи за многе перипетије доставио га ђеду Митру у Аргентину. Сада то звоно звони за душу њих обојице.

Васељенски задатак

  • Вест о смрти Амфилохија затекла вас је на служби у Буенос Ајресу, епархији коју је управо он основао?

– Да. Митрополита Амфилохија сматрамо иницијатором оснивања те најмлађе епархије Српске православне цркве. Кроз оснивање те епархије, СПЦ је постала заиста васељенска Патријаршија присутна на свим континентима. То показује и једну његову карактеристику, да је увек имао тај васељенски поглед на Цркву. Знате, спасење људског рода, а ја сматрам и сваког човека понаособ, јесте глобални васељенски задатак. Често кажем да се Митрополит и упокојио у овој глобалној пандемији управо због те његове васељенскости. Сви људи који су га макар једном видели у Јужној Америци дочекали су вест о његовом упокојењу са сузама у очима.

  • Да ли сте имали прилике да се чујете са митрополитом док је био у болници? О чему сте разговарали?

– Ја сам се редовно интересовао о његовом здрављу, али га нисам звао не желећи да га ометам и додатно напрежем. Међутим, и то је још једна његова карактеристика – брига за све Цркве, он је мене звао баш на дан Светог апостола Јакова Алфејева, недељу дана пред своје упокојење. Управо на тај дан он је дошао први пут у Аргентину и тај дан ми славимо као дан наше Епархије. Ја сам био лично потресен његовим измученим гласом и нисам много говорио. Митрополит се интересовао свим питањима повезаним са нашом мисијом, обећао ми додатну помоћ, био је веома поносан што на северу Аргентине, по његовом благослову приводимо крају градњу Храма Свете Тројице који у основи садржи триконхос древног Храма петог века из манастира Златица близу Подгорице.

Корона не бира

  • Показало се да пандемија ЦОВИД-19 не бира? И сами сте оболели. Како сте?

– Хвала на питању, добро сам. Ковид је опака болест посебно опасна за органе дисања. Борба је била озбиљна, али уз Божју помоћ и лекара КБЦ Подгорица, којима дугујем посебну благодарност, успео сам да прођем без тежих последица по здравље.

  • Чули сте тврдње да се највећи број црквених великодостојника заразио управо на сахрани митрополита Амфилохија? Како одговарате?

– Знате како, када вам умре неко ко вам је драг, родитељ или драги пријатељ, у том тренутку ви хрлите да се опростите са њим не марећи за опасност. Тако је народ и спонтано поступио на сахрани митрополита Амфилохија и похрлио да се опрости са својим духовним родитељем. Мислим да је Божја благодат на тој величанственој сахрани, на којој би било много више људи да није било пандемије, сачувала људе од било какве заразе. Треба захвалити свим институцијама државе што су имали разумевања за такво осећање народа и што у вези с тим догађајем није процесуиран ниједан човек. Онима, пак, који тврде другачије можемо да поручимо да не говоре речи које не могу да докажу.

Разговарао: Ђорђе Баровић

Поделите вест

Пријавите се за најновије вести

Пријавите се својом Е-адресом и примајте најновије вести из манастира Ваведење.

ПУТ ДУХОВНОГ УЗРАСТАЊА Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ липљански