Зашто Царство Небеско није апстрактна теорија, већ стварност, која директно утиче на оно што се дешава у нашем свету? Одговор на ово и на многа друга питања налази се у Светом Писму, између осталог, у јеванђељским причама које данас почиње да анализира познати православни пастир и проповедник, водитељ ауторског програма „Света истина“ на телевизијском каналу Цариград, протојереј Андреј Ткачов
Главна ствар у нашем животу јесте реч Божја и то колико можемо да је усвојимо. Колико она живи и делује у човеку, зато што су свет и људска слава као трава и цвет на трави. И сунце ће изаћи, и осушиће се трава, и њен цвет ће опасти, а човек који твори Божју вољу остаје заувек. Због ове животне неопходности и због узвратне реакције многих срца, због жеље људског срца да чује реч Божју и да пребива у њој, чешће ћемо отварати Свето Јеванђеље. Да би реч Божја постала наше наслеђе ми ћемо је чешће читати кап по кап и дозволићемо овим капима да дубе камен нашег срца, јер, као што је познато „кап по кап и камен издуби“. Данас ћемо почети од краћег одломка из 13. главе Јеванђеља по Матеју где Господ каже:
Царство је Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.
Шта је овде важно? Запазите, Царство Небеско, Царство Божје је апсолутно реална ствар. То није фантазија неког егзалтираног ума. То је стварност. И то стварност од прворазредног значаја. Међутим, стварност није свима откривена. Зато човек који не схвата ову стварност и који је није дотакао, који је није видео („ухо није чуло и око није видело“) то не осећа и на верника гледа као на чудног човека. А верник поседује апсолутно реално благо које је до извесног времена недоступно туђем оку.
Ово благо личи на благо које је сакривено у пољу. Испод слоја земље нико ништа не види и само један човек врло поуздано зна да се овде налази стварно благо које завређује да све прода и да купи парче ове неугледне земље. И то вероватно земље која је каменита и која је вероватно обрасла бодљикавим травама, зато што нам јеванђељски живот са своје спољашње стране изгледа као нешто каменито и бодљикаво. Ту човек може и да се спотакне, и да се удари, може врло тешко да ради, ту нема извора воде, ту је суво, ту је тешко и непријатно. И на овом сувом и наизглед непријатном парчету земље у дубини се налази реално благо.
Ово је врло важно у смислу питања да ли ви сами Царство Небеско осећате не само као синтагму, већ као стварност којој већ у зачетку, управо као зачето дете, а можда и више припадате? Да ли сте узели плуг Господњи како бисте орали ову њиву и како се не бисте окретали? Да ли су вас људи икад чудно, гледали да ли сте чудно изгледали у очима људи из своје околине? Као човек који има благо које нико не види и весели се иако је наизглед сиромах, који чини глупост, јер све продаје ради некаквог нејасног парчета земље.
Узмимо пример из недавне историје: места на којима се данас налазе Арапски Емирати, Катар, Саудијска Арабија и остале арапске земље које производе нафту раније су само бедуини обилазили. Тамо није било ниједне једноспратне зграде, били су шатори, камиле, људи и песак. Тамо је благо било у земљи, али људи нису знали за њега и кад су научили да га ваде испод земље ови бедуини су постали најбогатији људи који живе на планети. Односно, право благо се налази испод земље, само се може десити да не знамо да је ту.
У овој јеванђељској слици, у овој причи постоји питање које нам је упућено: колико сам сигуран да поље које сам купио садржи благо? Шта уопште знам о њему?
Зашто се према њему односим подједнако реално као што се људи односе према новцу који се налази у џепу, као што се реално односе према „склопљеном послу“? Апсолутно не фантастично, не алегорично, не у сновиђењима, већ сасвим конкретно – према Царству Божјем којем ми, хришћани, треба да припадамо. Оно се зачиње у човеку, човек расте у њему као дете у утроби, затим треба да се роди у Вечни живот и да се учврсти у њему, да израсте у њему у меру савршеног човека.
У овој краткој причи такође се наводи јасно правило: да би човек нешто купио треба нешто да прода. Односно, долази до активне размене. Не дајући ишта, човек не може да стекне веру и да је не изгуби. Код отаца има један аскетски израз: дај крв и прими дух. Односно, буди спреман на извесну жртву, можда чак и на крвопролиће. А молити се за људе значи крв проливати, као што је говорио свети Силуан Атонски. И апостол Павле је говорио да се још нисте подвизавали против греха до крви.
Односно, борба с грехом претпоставља спремност чак и на проливање крви. Иако сам на то ретко наилазио: мало је људи који су спремни да се противе греху толико да чак и крв пролију, али да не згреше. О томе се заправо и говори у Јеванђељу: ради тога човек може и руку да одсече и око да ископа. Наравно, наша Хришћанска Црква се не састоји од људи без руку и без ногу, али у човеку треба да постоји спремност да пролије крв. Управо ова спремност за давање рађа подвижнике.
Са руског посрбила: Марина Тодић
