ОПРАВДАЊЕ АСКЕТИЗМА

О монаштву

Отац Јустин Поповић

Мучеништво је живот. Мучна је тајна живота. Од ње је проплакало свако око; над њом је полудео миоги ум; крај ње је подивљало много срце. Горка је тајна живота; горчином својом прониче све што живи; нема бића које загорчала није; нема ствари коју поплавила није. Пођеш ли увис, до последњег врха висине — све је у потопу горчине; пођеш ли на доле, до последњег дна дубине — све је и тамо у потопу горчине; пођеш ли путем ширине, и тамо је све сама горчина до горчине. Нема човека који при улазу у тајну живота није заплакао од бола, од ужаса, од изненађења. Ослушните како новорођенче улази у свет. Са јауком и писком; ,као да вели: не примам овај Твој свет, Боже; страшан је овај Твој свет. Господе! Укроти вале горке тајне твоје, животе!… А страшна тајна живота свим страхотама удара на мајушно тело новорођенчета, и оно се превија, грчи и трза уназад, као да хоће да се врати у слатку тајну небића, из које је невољно убачено у горку тајну бића.
Горак је Твој свет, Господе; ја морам почети од те исповести. Заслади га, или уништи, потпуно уништи самосвест моју, молим Ти се, услиши и помилуј! Нема сладости, која заноћи као сладост, а не пробуди се као горчина. Загрцне се језик у устима када човек хоће да кликне: хвалим Те, Боже, што сам дивно саздан! Незагорчена и незагорчива сладост бића је непознато на овој планети чудо. Изгледа да је горчина квасац, којим се тесто сваког бића и сваке твари замеси. Горчином .је ускиснуо сав овет и сав живот у свету. Окусиш ли горку тајну света мада си и сам горак, осетићеш ужасну горчину. На путевима својим човечанство не зна за живот без горчине, за реалност без горчине. Веле: Бог је живот без горчине, реалност без горчине. Но то баш и јесте — не оправдање Бога, већ оптужба против Бога. У томе има потсмеха над човеком, али нема утехе за човека. Каква је корист човеку знати да постоји реалност без горчине, а не имати је, не осећати је као суштину овога бића и живота? Бог: апсолутна сладост бића; Бог: апсолутна реалност сладости — не постане ли иманентан човеку и свету, не постане ли човек, нема права да буде Бог човеку. Такав Бог био би насилник и наметљивац, јер би био биће спољно за човека, а не суштина његове самосвести и душа његове душе. Зато нико од људи, нико ни од надсветских, трансцендентних богова није могао засладити горку тајну живота. Но што није могао учиннти нико од људи, и иико од богова, учинио је једини истинити Бог, који је постао човек, учинио је — Богочовек. Он је ушао у саму матицу горке тајне живота — у човека; ваплотио се у човека; у душу његову, у тело његово, у самосвест његову. И — засладио горку тајну живота. И постао јединствена тачка слатке реалности, тачке која се постепено као квасац разраста кроз тесто света, док не заслади сав све: сву твар и сво биће.

Богочовек је засладио тајну живота, и објаснио у чему се састоји њена горчина: грех је та горчина којом је загорчана тајна живота; грехом су горке све ствари и сва бића. Уклоните грех из живота, обезгрешите живот — уклонили сте горчину из живота, засладили сте живот. Грех је горчина бића, безгрешност је сладост бића. То је дивни Господ Христос Својим богочовечаноким животом показао и доказао. У свету грешности Он је живео безгрешно и тиме стварно показао да је безгрешни живот могућ и остварљив у овом овету.
Победивши грех, Господ Христос је победио смрт, то исчадије греха, и тиме постао оправдање Бога пред човеком и оправдање живота као дара Божјег. Својим васкрсењем Господ је органски сјединио овај живот са вечним животом, и тиме дао животу апсолутни, вечни смисао и апсолутно, потпуно оправдање. Без васкрсења Његовог — живот би био и увек остао бесмислени ужас и легло анатема за све што се Бог и Творац зове. Васкрсењем је Господ објаснио Смисао постојања људског тела, оправдао живот душе у телу, оправдао тело, материју, и показао да је безгрешност нормални живот тела, да је и тело створено за безгрешност и вечност. До Христа — живот је био бесмислен и неоправдив; бесмислен, јер какав смисао може имати горки живот човеков, када се завршава смрћу; не оправдив, јер какво оправдање може имати живот, када постоји смрт? Једино у победи над смрћу живот добија свој непролазни смисао и своје непоречено оправдање. Пошто је васкрсењем победио смрт и грех, безгрешна личност Богочовека Христа постала је и занавек остала једино средство којим човек може победити грех и смрт, засладити горку тајну живота, оптимизирати живот и постићи богочовечанску сладост бића.
Но да би човек стварно победио грех и смрт, мора најпре безгрешну личност Богочовека Христа учинити суштином своје личности. То се постиже Светим Тајнама Цркве кроз богочовекове подвиге: веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, богољубље и братољубље и др. Помоћу њих човек низводи у своју душу тајанствену личност Богочовека, чини је јединственим врелом свога живота и јединственом стваралачком силом целокупне своје животне делатности. И неисказано смирени Господ Исус непрестано се смирава, и тајанствено и благодатно сједињује са човеком. прониче све биће његово, док најзад Христово обличје не постане у њему (ср. Гал. 4, 19; Рим, 8, 29; Рим. 6, 3—11; 2Кор. 3, 18).
Богочовечански подвизи чине душу христоликом, зато је Св. Православна Црква од искони усвојила, и озаконила, и освештала те подвиге као јединствени христодани метод хришћанског живота. А у Православној Цркви подвижник је сваки верник. Неко више, неко мање. Од сваког се тражи подвиг вере и подвиг љубави, подвиг молитве и подвиг поста, подвиг смирености и подвиг кротости, и остали подвизи за њима. Тражи се од цара и од патријарха, од монаха и од свештеника, од роба и од слободњака, од човека и од жене. Свети подвижници су само у целини изводили подвиге, које сваки православни хришћанин изводи делимично. Ту је разлика у количини, не у каквоћи, Једини пут спасења налази се у личном подвижништву. Целокупном историјом својом Православна Црква доказује једно: хришћанство је подвижништво од греха ка безгрешности, од смрти ка бесмртности, од времена ка вечности, од човека ка Богочовеку.
Благодагним православним подвизима човек постепено потискује грех из душе своје, из срца свог, из ума свог, из воље своје, из тела свог, док га сасвим не истисне. То је показао и доказао на другима сам Господ Исус Христос (ср. Мт. 17, 14—21; Мк. 9, 17—29). То су показали на себи и доказали на другама св. апостоли и св. мучеиици, св. исповедници и св. оци подвижници; то непрестано показује и доказује једина света, саборна, апостолска, православна Црква. Сви богочовечански подвизи скупа сачињавају метод православног живота. Њих су као метод живота употребљавали и употребљавају сви прави следбеници Господа Исуса Христа, сви православни подвижници. Живећи тим подвизима, подвижници су побеђивали страсти и постајали бестрасни, побеђивали пороке и постајали непорочни.
Израђујући и прерађујући себе богочовечаноким подвизима, православни подвижници су стварали од себе личности неисказане красоте и чари, неисказане доброте и љубави, молитве и милостиви. У њима — Православље је дало своје православно објашњење живота и своје православно оправдање живота. Горка тајна живота, пронесена кроз Свете Тајне и богочовечанске подвиге, постала је слатка, јер се благодатно оргаски срасли са светом тајном вечног живота. Кроз њих: живот постаје блага вест; од њих: роса благодати Божије оросила је и наше грешне душе. Христочежњивим молитвама својим подвижници непрестано освежавају наше гресима сасушене душе. Њихови подвизи не престају; они су вечни, богочовечни у Цркви као и њихове бесмртне личности. Погледајте нашег дивног, нашег христочежњивог Растка, погледајте Светог Саву; није ли он, и сав његов живот, и сав његов рад до смрти на земљи и по смрти на небу — најбоље оправдање подвижништва православног, аскетизма православног? Погледајте чудесну личност Преподобног Оца нашег Прохора Пчињског, који вековима држи милионе душа у православном настројењу и води их путем сигурног спасења. Загледајте у тајну његове личности; сва је изаткана од православних подвига: вере и љубави, молитве и поста, кротости и смирености, благости и жалостивости. Није ли он непоречно оправдање аскетизма? — Ако је то недовољно, ако су то помесна оправдања аскетизма, онда узмите васељенска; њих има много више. Проникните у тајну личности светог и ваистину великог оца нашег — Антонија Великог и ученика његовог — Атанасија Великог; удубите се у тајну личности трију учитеља васељене: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста; и они ће учинити, да ћете се с молитвеном радошћу погрузити у тајну чудотворних личности Св. Јована Дамаскина и Симеона Новог Богослова, Сергија Радоњешког и Серафима Саровског. Тајна је њихова заједничка: од несветих постали су овети подвизавајући се благодатним подвизима православним. Они су их тако сјајно и непобитно оправдали, да је већ и боље оправдање непотребно за очи које хоће да виде, и за уши које хоће да чују, и за срца која хоће да разумеју.
Једно је богочовечанско мерило за сва бића и за све појаве: по роду се дрво познаје (Мт.7,16—20; Лк.6,43—44). И подвижништво се по роду познаје. Светост је род на дрвету подвижништва, чије корење, стабло и грање сачињавају: вера, љубав, нада, молитва, пост, кротост, бдење, милостивост, трпљење и остале врлине. Када је човек у почетку подвижништва, не види се ништа, као што се не види зрно пшенично док је у земљи, у процесу распадања и клијања. Но када никне, када узрасте, када род роди — онда се тек може видети како диван богочовечански род рађа личност, која клија, расте и сазрева у благодатном земљишту православних богочовечанских подвига. Све то време од клијања до сазревања, многи од света људи осуђују код подвижника као нерад и бескорисну усамљеност. Веле: усамио се, затворио се од света, живи за себе, а заборавио је на службу ближњима. — Но реците, ви осуђивачи, како може зрно пшенично род родити, и бити другима од користи, ако се сејидбом не усами, не умре у земљи, невидљиво и нечујно? А ви баш то сејање, то умирање зрна личности, посматрате код усамљених подвижника, на њему се задржавате, даље не идете, судите пре времена, и велите: умро је за добро другима; себичан је, само о себи мисли, само за себе ради. Ви осуђујете усамљено умирање зрна личности човечје, јер не знате да то умирање зрна кроз богочовечанске подвиге и јесте време када се зрно душе подвижникове тајанствено раствара у благодатној природи Свете Цркве Христове, умире с Господом Христом, да би оживело с Њим, васкрсло с Њим. А ко је сједињен с Господом Христом, зар је сам? зар не користи за људе? Сједињен са Христом Богом, зар подвижник тиме не учествује у животу свих бића и ствари, свих људи и анђела? Зар такав човек не тугује тугом сваког тужног, и не страда страдањем сваког страдалника? Зар се не каје за грехе свих непокајаних? Зар не плаче над свачијим гробом? Зар се непрестано не моли за всјех и всја?
Такав човек је — довршен човек, пун човек, потпун човек. Све му је људско познато, и своје: све туге тужних и невоље невољних, сви очаји очајних и разочарења разочараних, све болести болесних и проклетства проклетих, сви греси грешних и смрти смртних. Благодатни богочовечански подвизи удубљују човека до дна свих ствари, проширују га до у срце свих бића и ствари, узвишују га до херувима и серафима, сједињују га са свима светима, и он још овде на земљи живи животом вечним и богочовечним, светим и саборним, и преживљава тајну живота као слатку тајну Божју, као дивни дар Божји.

Преузето из часописа «Свети кнез Лазар»
број 2, 1993.г, стр. 175-179.

Поделите вест

Пријавите се за најновије вести

Пријавите се својом Е-адресом и примајте најновије вести из манастира Ваведење.

КО НЕЋЕ УЋИ У РАЈ?

Лекар-гинеколог који у току целог свог рада врши абортусе сигурно неће ући у рај. Он