Немоћ и лепота жене

 

 

Свештеник Олег Буличов, Руска народна линија

18.04.2015.

 

 „Ако си се родила као жена, немој присвајати важност која је својствена мушкарцу“

Светитељ Григорије Богослов

 

Није једноставно, поготово у наше време, говорити о спољашњем изгледу жена које сматрају себе хришћанкама и које се труде да не заборављају на храм Божји. Један део православног клира на то гледа с више снисходљивости, а други се по том питању придржава традиције и тражи од жена одговарајуће ствари. У великим градовима парохијани у храмовима су се навикли на то да жене чак и кад учествују у Тајнама долазе у панталонама и не ослободивши своје лице од козметике.

Наравно, код многих ревнитеља вере овакви токови времена изазивају роптање и незадовољство, такође, незадовољство и недоумицу изазивају горе поменуте жене кад одлазећи, на пример, у сеоске храмове често наилазе на отворену осуду њиховог спољашњег изгледа од стране парохијана, па чак и свештеника. Притом се често дешава да ове жене које изјављују да су привржене православљу у одговор оптужује исте такве православце, свештеника и његову паству, за фанатизам и недостатак љубави према ближњем. Занимљиво је, на чијој страни је истина? Или је она као обично негде на средини? Али Исус Христос нас учи да бирамо нешто недвосмислено, по принципу: или „да-да“ или „не-не“ (Мт. 5: 37).

Једном је на исповест дошла жена која је привукла пажњу тиме што је носила врло дугачку „макси“ сукњу. Реакција која је одмах уследила на њен спољашњи изглед био је морални закључак о њеној ревносној привржености црквеној побожности, због чега смо се обрадовали за њу. Међутим, живот нам је још једном дао лекцију о томе колико је спољашњост ипак варљива! После службе је из храма ишла на станицу у панталонама-звонцарама, што је изгледало прилично ружно, јер је жена била већ у годинама за пензију, имала је 55-57 година. Овај контраст је оставио утисак као кофа хладне воде проливене на главу: испоставља се да је све ово време крила панталоне испод сукње.

Ето, таква је ревност за побожност! Заиста, шта човек све неће смислити: дужина сукње је одговарала дужини панталона да се не би виделе. После неког времена ова жена је покушавала да се оправда тиме што јој је удобније да путује у панталонама. Заузврат се наметала недоумица: а како су милиони жена из прошлости одлично могли да путују без овог дела одеће преузетог од мушкараца?

И било је много сличних случајева кад су већ прилично уцрквљене жене изазивале разочарење свештеника у квалитет њихове вере. У храму видиш пред собом ревнитељку за лепоту парохијског живота која покушава нечему да научи друге парохијане, па чак и свог духовника, која правилно размишља о духовним стварима, али је ван храма, негде на улици одједном видиш како иде у панталонама. Чак не можеш одмах да је препознаш, из даљине ти се чини да иде мушкарац. Видећи да јој се приближава свештеник парохијанка се прилично збуни, али се брзо снађе правећи се да га не примећује. Ето, тако „невина“ немоћ рађа озбиљно зло – лицемерје. А као што смо научени, рђави плодови се не беру с доброг дрвета (Мт. 7: 16-17).

Још се с људске тачке гледишта могу схватити девојке и младе жене: многима од њих панталоне заиста лепо стоје захваљујући њиховим годинама. Разумљива је њихова природна жеља да се некако истакну, да привуку пажњу. Иако то, наравно, нема никакве везе с црквеним животом. Али како непријатно делује на душу изглед старијих жена, чак и старица које имају скоро 75 година, које носе панталоне. Непријатно је зато што је просто ружно и бесмислено. Чак се и познати историчар моде Александар Васиљев жали, говорећи да је појава панталона у женској гардероби „стратешка грешка“, да оне „убијају тајну жене, убијају индивидуалност. А после жене кукају: зашто мужеви не обраћају пажњу на њих!“

Саме по себи старије године смиравају човека, приморавају га да размисли о вечности, значи, треба и да се облачи у складу са захтевима узраста: скромно и не привлачећи погледе пуне недоумице. Али не, једноставније је затворити очи на то варајући се надом да се модерним „крпицама“ може преварити стварност и неумољиво време. Јер можемо размишљати о томе како год хоћемо доказујући предности нове моде, душа се не може преварити. Свака душа види нешто што је заиста, лепо и пријатно, и одбацује све ружно и наказно. Јер по речима наших светаца, Бог је у нашу душу уткао осећај истинске лепоте. И не треба на силу терати ово осећање да заволи оно што ову љубав уопште не заслужује.

Мада, треба искрено признати да је код већине људи овај осећај за истинску лепоту због греховног живота одавно атрофирао. Да ли се онда треба чудити чудним и апсурдним представама о лепоти савременог људског друштва кад се на музичким конкурсима предност даје бићима неодређеног поа, кад се вулгарности и псовке на сцени приказују као висока култура, а млади људи пробадају своје тело зихернадлама и прстењем?

Наизглед, људи су већ проживели већи део живота који је требало нечему да их научи и учини озбиљнима, а неки од њих већ много година захватају истинску црквену мудрост. Али зашто су онда и поред тога многе жене толико зависне од стихија испразног света у које спада и такозвана мода? Стиче се утисак да мода на њих има магичан утицај попут Нилсове фруле из познате бајке Ханса Кристијана Андересена. Зар није овакве појаве имао у виду апостол Петар називајући у својој посланици жене „немоћним судом“ (1 Петр. 3: 7)?

Али управо због тога је сваком човеку потребна помоћ Христове Цркве како би силом Божјом превладавао сваку немоћ, сваку зависност од своје пале природе. И добијамо оно што се назива „невином слабошћу“, за хришћане нетрадиционални облик открива у жени њену зависност од испразности овог света, њен неуспех у духовном животу.

Ниједна спољашња форма није случајна. Она је увек последица одговарајућег унутрашњег моралног садржаја човекове душе. Управо о томе говори позната мудрост: „Дух ствара себи форму.“ Отуда се по спољашњем изгледу човека, по томе како се он облачи може видети којег је духа. То потврђује и пословица: „Лице је огледало душе.“ Односно, на основу лица човека, чак и непознатог, често се лако може сазнати како живи, и због чега живи његова душа.

Због тога је традиционална одећа жена у хришћанским народима миленијумима представљала спољашњи израз њиховог унутрашњег религиозног живота. Хаљина, сукња, покривало на глави, одећа која се трудила да уколико је то могуће покрије цело тело, говорили су о правилном односу жене према Богу и људима из околине, показивали су њен прави положај у друштву. Традиционална женска одећа је подсећала на потчињеност жене мужу, на њену покорност Богу, учила ју је смирењу. А као што је познато, смирење је темељ правилног духовног живота: „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“ (1 Петр. 5: 5).

А жена која носи панталоне, која нема покривало на глави или која је навикла да иде полуобнажена, показује дрскост, известан протест и непокорност Закону Божјем, па и прагматизам, који је неспојив с црквеном традицијом. Привлачи је распојасаност, она осећа да је традиционална одећа ставља у одређене оквире. Међутим, она не жели да се потчињава, чак не ни традицији, јер жели да иде укорак с временом. Кад човек понекад гледа нездраву зависност многих жена од модних токова чини му се да ће без размишљања носити и каиш око врата ако то буде модерно.

Чињеницу да спољашњи изглед човека одражава његове обичаје и идеје у складу с којима живи добро доказују успомене раднице „Народне воље“ А. И. Корнилове-Мороз: „Крајем 60-их и почетком 70-их година 19. века одећа нихилисте је имала посебан значај. Пре свега, значај је имала тежња ка потпуном ослобађању личности од јарма породице, традиције и верских предрасуда. Нихилиста са својом дугом косом и шеширом са широким ободом и у црвеној кошуљи или са шалом није се утапао у гомилу, већ се веома издвајао из ње. Исто тако су се смело издвајале жене због ошишане косе, плавих наочара и пушења. Ова спољашњост је до те мере нервирала друштво да је у прво време био потребан искрени полет и велика смелост да би човек отворено изразио своје одрицање од старог уређења.“

По правилу, жена која долази у храм у панталонама и жели да учествује у некој црквеној Тајни наводи свештеника на опрез. Он схвата да спољашњи изглед жене говори о томе да није уцрквљена. Неки пастири таквим женама не дозвољавају чак ни да се исповеде изјављујући да њихов спољашњи изглед говори о свему и свачему, само не о помирењу с Црквом кроз покајање. Притом се опходе снисходљиво према њима, одавно им већ не стављају примедбе, оне присуствују богослужењу, моле се, не схватајући да својом одећом која није традиционална за храм могу саблазнити парохијане и испровоцирати немоћне да их осуђују. Да ли ће им тада молитвени труд бити од духовне користи? Јер ради поштовања храма, ради угађања Богу оне не намеравају да жртвују чак ни мало – да на свето место дођу у одећи која је традицонална за хришћанку и која је у складу с атмосфером храма.

Ако нас неки озбиљан чиновник позове да дођемо на озбиљну манифестацију ми се трудимо да се обучемо тако да својим спољашњим изгледом не увредимо значај ове манифестације, дакле, и самог важног начелника, трудимо се да му угодимо. Испоставља се да у очима многих жена Господ и Његов храм не заслужују тако озбиљан однос према себи, да ради Бога не морају нарочито да се труде: Христос је увек трпео и овде трпи. Значи, земаљског шефа се плаше и поштују га много више него Самог Господара Неба и земље. То је јасно, као што гласи мудрост: „Слично се сличним спознаје.“ Односно, морална немоћ душе обавезно ће се испољити у одговарајућој човековој спољашњости, у његовом телу или у одећи.

О каквој вери се онда овде може говорити? Зар то није злоупотребљавање дуготрпљења Божјег и снисходљивости Цркве? Најнужније особине молитве Богу треба да буду смирење и покајање. У стара времена људи су се да би истакли своју смиреност и ништавност пред Творцем, желећи да заслуже опроштај својим покајањем облачили на одговарајући начин: облачили су кострет посипајући главу пепелом.

Али да ли ће бити услишена наша молитва ако својим спољашњим изгледом изражавамо да више волимо испразност овог света него Бога? У овом смислу је врло убедљиво питање Цара упућено човеку који је дошао на празник у неодговарајућој одећи (из Христове приче): „Друже! Како си ушао овамо у одећи која није брачна?“ (Мт. 22: 11-13).

Није случајно што се ужасан пад морала у савременом свету огледа и у спољашњем изгледу људи. Управо, у традиционално хришћанским земљама жене су скоро свуда прешле на ношење панталона, а често се облаче врло саблажњиво трудећи се да се максимално обнаже; а мушкарци покушавају да на неки начин замене место са женама: пуштају дугу косу, шминкају се, а негде покушавају да носе женску одећу. Да ли се треба чудити томе што смо почевши од жеље да превладамо традицију у  одећи дошли до тога да је већ норма и жеља да се промени сопствени пол? Све то није саамо ружно, то је апсурдно и наказно!

Истинска лепота је увек поред нас, само треба обратити пажњу на њу. Ова лепота је увек од Бога, као што и хришћанска традиција у одевању, у човековом спољашњем изгледу има здраво духовно начело, дакле, у стању је да заиста украси жену. По речима светих отаца, гордост човека чини ружним и само га смирење чини заиста лепим. Већ је више пута примећено колико обична марама, симбол смирења, украшава жену и преображава је. Понекад без мараме, чак и са фризуром она изгледа као да је нешто изгубила, као да је непотпуна. О томе пише и апостол Павле: „Жена на својој глави треба да има знак власти над њом, ради анђела“ (1 Кор. 11: 10).

Постоји идеал женске лепоте ка чијем достизању треба да теже све жене. Њега је у својо посланици описао апостол Петар: „Ваше украшавање да не буде споља у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено“ (1 Петр. 3: 3-4). Сама лепота ових апостолових речи представља јемство истинитости овог идеала.

Такође, и код светих отаца учимо да души дајемо предност у односу на тело: „Пристрасност према спољашњем украшавању је пријатна и наслађује – и не видим како се краде време које је дато за очишћење срца и за украшавање моје душе. Док имамо времена, боље нам је да украшавамо своју душу, а не тело, како би се удостојили царске ложнице! (преп. Георгије Затворник).

Поделите вест

Пријавите се за најновије вести

Пријавите се својом Е-адресом и примајте најновије вести из манастира Ваведење.

КО НЕЋЕ УЋИ У РАЈ?

Лекар-гинеколог који у току целог свог рада врши абортусе сигурно неће ући у рај. Он