Имао сам прилике да сретнем породице у коима има нека спарушена бакица, лежи тако – као блажена. Унучад и праунучад је воле. Једе као птичица. Кљуцне нешто и лежи и чита књигу. Некакве псалме. Нешто мрмља за себе. А око ње сви „трче“. Деца у школу, праунучад у вртић. Једни имају посао, а други одмор. И све им иде. Сви воле баку. Бака лежи, у принципу, никоме ништа не ради, ни добро, ни лоше. Само лежи и чита књигу.

После извесног времена бака умире. Одслуже јој опело, сахране је. Обаве и „седам“ дана, а после и „четрдесет“. И кад дође четрдесет дана унучад, деца долазе и кажу: „Нешто нам је у животу све кренуло наопако. Нешто нам не иде посао. Нешто смо се сви разболели. Због нечега смо се сви испосвађали. И стиче се утисак да је бака свима нама била ослонац.“ Ова „блажена бакица“, овај „врабац у кревету“ је с овом књижицом у рукама све држао на својим лежима. А они мисле „ала смо сви паметни“. „Ја сам своју фирму створио зато што сам тако паметан.“ „А ја сам велики дизајнер, уметник – зато што сам врло таленат. Сви у Европи желе да дођем код њих. Само што ме не раскупусају.“ Сви мисле да су генијални. А ова генијалност има различите корене. Једноставно, неки светац, неки човек за којег ти се чини да је бескористан, се моли за тебе. И то је све.“