Валентин Распутин о појању јеромонаха Романа:
„Глас јеромонаха Романа (Александра) Матјушина Русији је стигао из манастира – његово појање сопствених стихова зазвучало је, усред жалосног времена наше Голготе, тако неочекивано, и било је толико неопходно да је личило на неко нимало случајно послање, заслужено променом расположења у народу. Свако појављивање великог, непатвореног талента и није случајно, оно је одговор на духовне потребе у отаџбини. И није довољно рећи да су то песме – код јеромонаха Романа то је појање стихова посебним гласом. Ако кажемо да је то молитвени и аскетски глас, указали смо само на једну, и не најважнију одлику, на глас изранављеног срца и узнемирене душе човека који се пробија ка светлости. У том појању стихова има и јада и бола, и покајања беспоштедног према себи, и првог покрета душе која се буди, и срећних суза обретења. То појање увек има и форму, и адресу примаоца – аутор се обраћа себи, души, руском човеку, Господу , досежући до највише тачке искрености и жртвовања. Глас који се даје нештедимице, до краја, испевава, испреда те песме уносећи се без остатка, зарад жељеног преображаја, и он се и васпоставља у целости, изнова. На мање од тога он не пристаје. Тако и с Русијом: он се не задовољава њеним делићем усред разузданог срама, њему је потребно да се она васпостави, устане у целости и пуној слави.
Памтим како је снажан утисак изазвало у мени појање јеромонаха Романа када сам га чуо први пут. Оно је заувек ушло у онај руски духовни и културни „избор“, у коме сам тражио утехе и узбуђења кад год би требало, у самотности, од себе, од свога „ја“ пребацити се на Русију.
Сада су се његово појање и стихови прочули нашироко и надалеко, али да би се дошло до тога нису биле довољне тек речи, била је потребна поезија. Он је и почео као песник. Ево једне од његових раних песама – простодушне и сурове:
Јунаштву се нисам учио од људи.
Јунаштву сам се учио од коња.
Знате ону дрипаву кљусад!
Њима ломе хрбат свакога дана,
разваљују губицу свакога дана,
А они само фркћу као осуђени,
Али иду право по бразди.
Истинито, истинито! Тако нешто могао је да каже човек не малог, посебног дара, који бира најтежи пут.“
Професор Александар Корољков, доктор филозофије, о појању оца Романа:
„То је велики православни руски песник, који је поезији вратио Православље, а Православљу – поезију“ – тим афористичним исказом сажео је своје мишљење о оцу Роману И.К.Рогошченков, који није новајлија у промишљању о руској књижевности и руској самосвести. Појање и стихови јеромонаха Романа изводе руски народ из летаргијског безбожног сна. Враћа се постулат, неоспоран за стотине година: бити Рус – значи бити православан.
Јеромонах Роман је кум, певач и звонар Свете Русије, оног Православног Царства које се, тражећи пут ка општем и личном спасењу, није мрвило на делиће, није подлегло саблазнима туђих идола и идеала. Више пута распадао се наш целовити организам на делове, и одмах су се јата гаврана бацала на плен, док се не би нашао ујединитељ Русије, кнез или монах, чија је реч допрла и до сваког војина и до целог народа, и спасавала се Руска Земља. И у овај невољни час јада, погубних саблазни, почујмо глас горке истине, коју нам са болом и љубављу упућује јеромонах Роман. Он чује невоље света, чује оно што ухо духовно оглувелог више није у стању да чује. Он је исцелитељ нашега глувила и слепила.
Оно што је најдрагоценије и најскровитије, најузвишеније и испуњено најдубљом горчином, испољава се у тајинству молитвеног. Код јеромонаха Романа граница између стиха и молитве постаје готово неухватљива. Усамљеност, молитва, побожан однос према речи, омогућили су му да се прецизно изрази и о својој поетичкој служби:
„ Још то да кажем: по Милости Творца,
Песма је успела да се ороди с молитвом.“
Највиши ступањ општења с Богом и одговорности верујућег човека, читалац ће наћи у песми „Гиљотина“:
„У сну сам видео, вероватно, не случајно,
велику гиљотину пред собом.
И треба да будем посечен зарад Христа,
али ја срамно одуговлачим пред смрћу.
Нико ме не вуче и не води,
стоје сви и отуђено зуре.
И оштрица никад неће ни пасти,
ако не будем потурио главу.
Молио сам се, и Господ ми је помогао,
али тако сам се ломио, замало да устукнем.
И ипак, ипак сам полегао!
И нож је пао. И истом сам се пренуо.
Отворио сам очи. Авај! Још сам жив.
Тамо сам спасен. Па што се пробудих?
У сну сам – издржао. А на јави…
Дај Боже да се тај сан некад оствари!“.
Као и у многим другим песмама, прозрења те врсте за свакога од нас јесу звезда водиља. За такво подвизавање руска поезија до сада није знала. То подвизавање указало је на високо призвање поезије – да саму творевину узноси ка Творцу.
