Држећи у рукама свеже одштампану књигу Патрологија – Црквени Оци и писци прва три века историје Цркве, Епископа Атанасија, прелиставајући је са задовољством и читајући, спонтано нам долазе у ум еванђелске речи: „Други су се трудили, а ми смо у труд њихов ушли“ (Јн.4,38).
Овој књизи-уџбенику Eпископа Атанасија ум. Херцеговачког, професора Богословског факултета, која представља плод његовог труда, љубави и целоживотног саживљавања и друговања са Светим Оцима Цркве Христове, Епископ Максим Западноамерички написао је предговор, који целовито преносимо на крају овог кратког приказа.
После предговора следи увод, на чијем почетку аутор истиче речи Светог Апостола Павла, које су биле његово руководно начело у писању Патрологије: „Спомињите старешине своје, који вам проповедаше Реч Божију; гледајући на свршетак њихова живљења, угледајте се на веру њихову. Исус Христос исти је јуче и данас и довека“ (Јевр.13,7-8).
У уводу аутор скреће пажњу да је Патрологија (Оцесловије) наше памћење и спомињање Светих Отаца, који су „наши учитељи и вођи, који нас Духом Светим уводе у Еванђеље Христово“, а Христос је то сâмо Вечно Еванђеље (Откр.14,6), и подсећа нас да Патрологија није само историја хришћанске литературе и преглед црквене књижевности, него је пре животословесни наставак Делâ Апостолских. После кратког, језгровитог увода, који се завршава речима тројице неоспорних савремених теолога: о. Георгија Флоровског, Светог Владике Николаја Жичког и Преподобног Оца Јустина Ћелијског, почињу да се нижу 11 поглавља:
Новина и вредност овог уџбеника Патрологије састоји се и у томе што он, поред описа живота, списа и богословља Црквених Отаца и писаца, представља и богату патролошку Читанку, јер садржи велики број Светоотачких текстова преведених са изворника.
На крају књиге пажљиво је пописана Библиографија (Књигословље), уствари избор, и приложен је детаљан каталог-индекс именâ и важнијих појмова (Именослов).
Владика Атанасије, који неуморно дела и нештедимице деценијама сеје еванђелско семе међу нама и широм васељене, не престаје да пред нас износи и на дар у прегрштима пружа бисерје, злато и драго камење из ризница Светоотачке богословске мудрости. Као мистагог Светоотачког богословља, он нас путеводи и посвећује у мисао и искуство, живот и доживљај Црквених Отаца и писаца, учећи нас да заједно са свима Светима, у саборном организму Цркве, хитамо циљу свега створеног: јединству свих и свега у Христу, Који нас Духом Светим усиновљује Оцу Своме.
Ова, дуго и са нестрпљењем очекивана, Патрологија појавила се, ево, за Светло Васкрсење Христово, Лета Господњег 2015, да буде пригрљена, као и чувена „Плава Патрологија“, друга књига, када се својевремено појавила, најпре од стране студената Богословског факултета и ученика наших Богословија, а затим и од све пуноће наше Помесне Саборне Цркве.
Сарадујући се са аутором, желимо да га Божанска Благодат крепи на много година, да њиме руковођени идемо напред, следујући Светим Оцима Цркве, надахњивани миомирисом богословља ових Цветова Рајских.
Д. Ристић, Богословија Призрен
ПРОСЛОВ
Када се негде јуна месеца 1984. године, појавио уџбеник патрологије Патрологија: Источни Оци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона, као свеска друга (у издању Православног богословског факултета), тадашњег професора јеромонаха др Атанасија Јевтића, у српској теолошкој средини се десио један важан теолошки заокрет. Књига је била први озбиљни, притом потпуно оригинални, патролошки преглед кључног периода историје светоотачке мисли и парадигма једног теолошког универзитетског уџбеника, у коме је теолог своју мисао артикулисао подједнако кристално јасним језиком као и историчар. Аутор ове књиге је уздигао студије патристике на ниво озбиљне академске дисциплине, при том показујући да је светоотачко богословље плод како еклисијалног и аскетско-мистичког искуства, тако и философског рвања са проблемима људског духа.
Пред нама је сада свеска или књига 1, и у њој су изнети Црквени Оци и писци прва три века: њихов живот, учење, богословље и изворни текстови. Ради се о једној патролошкој читанки, која истовремено садржи историјске, хагиографске, литургијске, саборско-канонске и друге изворе и увиде у живот ране Цркве. У књизи пред нама српски читалац је добио преведена, и кратким уводима и објашњењима приказана, дела прве генерације хришћанских црквених писаца, од којих су неки били непосредни Ученици Апостолâ Христових.
Ова Патрологија пружа нам увид у ранохришћанске текстове који су, наставши у борби за истину Цркве, произвели неке од основних начела Христолошког и Тријадолошког учења, најважнија исповедања вере и теолошке „топосе“ који су, настављајући се на Дела Апостолска, остали полазишна тачка хришћанског богословствовања у свим следећим нараштајима. Од Дидахи, Посланице Варнавине и Посланице Диогнету, преко Климента Епископа Рима, Игњатија Антиохијског, Поликарпа Смирнског и др., аутор нас води до таквих великих аутора какви су Иполит Римски и многи Апологети (Јустин, Аристид, Атинагора, Мелитон Сардски, Теофило Антиохијски и др.), врхунећи у великим богословским писцима какви су Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други. С обзиром да су поменути писци богословствовали поглавито у одговору на изазов јереси, то су овде изложени и јеретички писци.
Широка ерудиција аутора и знање примарних и секундарних извора, у спрези са дистинктивном богословском визијом, чине да књига буде складно обједињена, и то се види на свакој њеној страници. Спој историјске теологије са систематским богословљем, као и брига за јединство предања и историјског истраживања, ставља аутора раме уз раме са о. Георгијем Флоровским и Панајотисом Христуом (попут њих, Владика Атанасије је примарне изворе студирао пре консултовања учених студија). Богословски изрази који установљују предникејско Православље нису од аутора узети као систем идеја или вредности, како их разумева историјска теологија, него као увођење у спасоносну Истину која је за Оце увек била онтолошког карактера. Управо је неувенива свежина и трајност Отаца подстакла ауторово доживотно интересовање за патристику. Иако је са другом књигом своје Патрологије (1984) Атанасије достигао свој „acme“ као патристички научник (који није избегавао полемичко одмеравање), његов мото је увек био сажет у речима „docendo discimus“ (учимо док друге научавамо). Ваља поменути да су факултетска предавања јеромонаха Атанасија укључивала подробне осврте на допринос не само Источних него и Латинских и Сиријских Отаца. Главни историјски успех Отаца он је видео у свецелом „крштењу“ ума и бића, што је водило оцрквењу и „спољашње“ философије.
У међувремену, Епископ Атанасије је написао низ патролошких студија, чланака и књига о Светим Оцима, а превео је и објавио дела многих Отаца Цркве (видети његову библиографију: http://atanasije.org/index.php/athanasius/bibliography). Колико знамо, у припреми је дорада и допуна друге књиге Патрологије, а на путу су и књига 3 (Оци Истока од Халкидона до Св. Фотија) и књига 4 (Латински Оци од 4. до 11. века).
У другој свесци Патрологије аутор је обећао један опширнији богословско-историјски увод у саму светоотачку мисао, као и појаву првог дела. У овој књизи обрадовао нас је тим уводом. У међувремену, пак, Захумско-херцеговачки Владика је, својим патролошким радом, понудио такав богат опус да је, без икакве сумње, одужио дуг читаве једне генерације. Књига Дела Апостолских Ученика (Врњци-Требиње 19991, 20022, 20053), са преводом ранохришћанских Отаца, непосредних Апостолских ученика, надоместила је одсуство књиге 1 Патрологије. Свим истраживачима раног Хришћанства, а понајвише студентима теологије, Атанасије Јевтић нуди свежи приступ, обогаћен историјским подацима и теолошким тумачењима. Захватајући са самих патристичких извора, Атанасије патролог приповеда повест велике историографске комплексности, у којој философија, богословље и духовност представљају једну стварност, која се, у његовом модерном ерминевтичком захвату, може слободно окарактерисати као „неопатристичка синтеза“.
Ова ретко богата патролошка читанка и компендијум, чврсто верујемо, допринеће новом духовно-интелектуалном споју српског богословља са светоотачком словесношћу, јер је њихов дисконтинуитет и раздвојеност у једној фази наше историје представљао главни узрок духовних неуспеха и кризе.
Православни богословски факултет Универзитета у Београду поносан је на свог професора емеритуса, а Катедра за Патрологију понаособ, свагда бивајући свесна да своје истакнуто место међу другим катедрама дугује његовом доприносу.
Епископ Западноамерички Максим
* * *
Преузето са – Српска Православна Црква
[/spoiler]
