Tag Archives: Светиње Београда

Jована Лазић: ЦРКВА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ НА БЕЖАНИЈСКОЈ КОСИ

Манастир Ваведење Posted on by

Насеље Бежанијска Коса је једно од млађих београдских насеља. Формирано је још у 18. веку, али је убрзано почело да се развија током прошлог века, када је почела планска изградња Новог Београда. До 2001 ово насеље је парохијски припадало бежанијској цркви Св. великомученика Георгија.

Идеја о градњу цркве Св. Василија Острошког, која се налази у самом центру Бежанијске косе, родила се почетком деведесетих година. На предлог протојереја Петра Илића, дотадашњег пароха цркве Рођења Пресвете Богородице у Земуну, чија је ово парохија била, оформљен је Иницијативни одбор састављен од неколико угледних интелектуалаца, ради покретања захтева за добијање локације за изградњу храма. Пожртвовање и труд чланова Одбора је уродио плодом и Скупштина града је 1995. године доделила плац површине 56 ари за градњу цркве.

[spoiler]Недуго затим, 9. јула 1996. године, Његова Светост Патријарх српски Павле је извршио освећење крста и земљишта, благословивши изградњу новог храма посвећеног Светом Димитрију Солунском. Наиме, иако је жеља становника Бежанијске Косе, међу којима су многи пореклом из Херцеговине и Црне Горе, била да се храм посвети острошком чудотворцу, Патријарх је желео да храм посвети Св. Димитрију, као израз захвалности грчком народу за показану хришћанску љубав према Србима и пружену помоћ у најтежим данима. Чак је и преко медија пронешена вест о изградњи цркве Светог Димитрија, да би пред само освећење темеља, одлука, без образложења, била промењена. Од Грађевинског одбора, који је био формиран при храму, затражено је да се предложи друго име, и коначно је прихваћено да црква на Бежанијској Коси буде посвећена Св. Василију Острошком Чудотворцу.

 

АРХИТЕКТУРА

Идејни пројекат цркве и парохијског дома израдио је архитекта Михајло Митровић из Београда, определивши се за облик прастаре хришћанске ротонде, коју прате нижи анекси, високи звоник на западу и тролисна олтарска апсида на истоку. Патријарх је благословио овај пројекат, износећи став да црквено градитељство треба да изађе из оквира безидејног копирања старих форми и да треба да понуди решење које је примерено околној архитектури и у складу са канонима цркве.
До краја 1997. године урађена је конструкција цркве и звоника, а обимни радови су настављени и током 1999, упркос НАТО-бомбардовању. Приликом бомбардовања главног далековода на Бежанијској Коси, велики део бомбе је пао испред саме цркве, али је није оштетио. У знак сећања на тај догађај на северној страни црквене фасаде је означен 24. март 1999. Те године је Патријарх Павле служио Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе, у препуној цркви и порти, упркос ваздушој опасности.

 

ЖИВОПИС ХРАМА

Радови на фрескописању храма су поверени нашем истакнутом иконосликару Драгомиру Марунићу, који је 2003. завршио осликавање 1000 квадратних метара храма у секо техници. По начину компоновања, његово сликарство је монументално и еквивалентно је Моравској школи карактеристичној за српско средњовековно сликарство.
Црква је украшена и многобројним витражима у српско-византијском стилу на свим прозорима, које је израдио атеље за витраже „Станишић“ из Сомбора. На великим прозорима изображени су јеванђелисти, а на лучним је лепа орнаментика. Лукове изнад улазних врата у мозаику, као и икону Св. Николе у мозаику изнад врата на звонику израдио је професор Владо Тодоровић.

 

МИСИОНАРСКА ДЕЛАТНОСТ

Храм светог Василија Острошког на Бежанијској коси се, осим необичне архитектуре самог храма, посебно истиче и изузетно плодном мисионарском делатношћу, која окупља велики број верника. Свештенство храма већ годинама одржава духовне трибине под називом „Разговори о вери“, које су започете са протојерејем-ставрофором Петром Илићем. Замишњенесу као синтеза теолошких предавања и веронауке за одрасле, као и духовног саветовања верника, са инсистирањем на дијалогу између предавача и слушалаца. Осим ових трибина, у пар наврата су организована изузетно посећена велика предавања, на којима су говорили Митрополит Амфилохије, Еп. Игнатије (Мидић), протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић итд.
Издавачка делатност храма, која је до сада била усмерена на штампање парохијског листа „Острог“, намењеног обавештавању парохијана о распореду богослужења и свим значајнијим догађањима при храму, од недавно је обогаћена часописом „Прволик“. Први број је конципиран тако да обухвата неколико тема: од богословских, преко тема из живота верника, до оних из сфере уметности, док последње странице садрже изводе из летописа цркве. Сачињен је од четири поглавља: Прволик, Познање, Сведочанство и Огледало, нудећи реч о аспектима Богопознања, и обједињује како ауторске текстове домаћих аутора, тако и преводе иностраних. Предвиђено је да излази три пута годишње.

 

Свештенство је посебну пажњу посветило најмлађим парохијанима за које Данијела Марковић, уз помоћ вероучитеља Бојане Радичевић, води креативну радионицу „Звончићи“, окупљајући децу у узрасту од 2-10 година ради дружења, упознавања, развијања креативног и практичног начина мишљења. Идеја је да се подстиче заједништвво међу децом различитих узраста, интересовања и сазнања.

 

При храму је активан од 2001. године мешовити црквени хор, као и дечији хор састављен од најмлађих парохијана.

* * *

Извор – Православље, број 992

[/spoiler]

Јована Лазић: ХРАМ СВ. АПОСТОЛА ВАРТОЛОМЕЈА И ВАРНАВЕ

Манастир Ваведење Posted on by

Идеја о градњи храма у Раковици потиче из 1935. године. Насеље Раковица је у претходном периоду у парохијском смислу припадало манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици, као и околна насеља: Књажевац (Кнежевац), Жарково, Сремчица, Јајинци, Бањица, Ресник, Пиносава, Рушањ и Раковица (село). Са растом и развојем ових насеља зидани су и нови храмови.

Тако је и насеље Раковица, након Првог светског рата, почело да се развија у индустријску зону са знатно увећаним бројем становника.

У оваквим околностима, председник политичке општине у Књажевцу, господин Коста Крезић, са још неколицином грађана покреће иницијативу да се парохија кнежевачка прошири и да у њен састав уђу већ повећа насеља, попут Раковице и Кошутњака.

[spoiler]Године 1936. у Црквеној управи кнежевачке парохије, донета је одлука да се храм подигне у Раковици, јер је она постала средиште проширене кнежевачке парохије. Одлучено је и да једно изасланство посети Његову Светост Патријарха српског Варнаву у Сремским Карловцима, ради добијања сагласности и благослова за наредне подухвате.

 

КТИТОР ЦРКВЕ

Упоредо са овим догађајима, Патријарха је посетила и удовица Јелена Радојкић из Београда, са намером да овековечи успомену на себе, умрлог супруга господина Николу, бившег благајника Министарства просвете, као и умрлу јединицу-кћер Бисенију, будући да је њен супруг оставио легат од 319.000 динара, намењен поменутој сврси. Патријархов савет се састојао у предлогу да гђа Јелена подигне храм у Раковици, што је она радо прихватила.

 

Истовремено, житељи Кошутњака покрећу сопствену иницијативу да се храм подигне на Канаревом брду, што је Патријарх Варнава благословио и послао инжењера Зађина и архитекту М. Миловановића да отпочну са реализацијом пројекта. Међутим, грађани Раковице нису били задовољни оваквом одлуком, желећи да се црква погигне у њиховом насељу, самом средишту парохије, за шта би најподесније било манастирско земљиште. Патријарх се сагласио са њиховим предлогом и благословио да се то земљиште откупи како би Црквена општина постала његов власник. По жељи Његове Светости, првобитни план градње храма на Канаревом брду је измењен. Наиме, предлог је био да се храм прошири за још 100 метара, имајући у виду да се насеље Раковица и његова околина интензивно шири, иако би се тако премашила сума коју је ктиторка наменила овом пројекту. Нови план је израдио инжињер Радовановић, доцент Универзитета, уз сарадњу проф. Зађина.

 

Убрзо, 3. априла 1937. године, образован је одбор за подизање Храма, у ком су за почасне председнике именовани Епископ Митрофан, старешина манастира Раковице, и Јелена Радојкић. Ктиторка је посетила планирано земљиште и изразила задовољство одабраном локацијом за градњу, јер ће храм са овог брежуљка доминирати околином и са свих околних брда ће се лепо видети у једном живописном окружењу.

 

Изненадна болест и упокојење патријарха Варнаве (23. јула 1937. године) одложили су отпочињање првих радова. Наиме, блаженопочивши Патријарх није стигао да одобри новоизрађени план, нити је изашао да види терен на ком би требао да се зида. Осим тога, патријарх је преузео на себе да изнађе финансијску потпору за већи храм од објекта који је био предвиђен првобитним планом. Одлучено је да се, сходно суми којом се располагало, храм стави под кров, мислећи при том да се остваре извесне уштеде, а да се иконостас, остале потребе, као и изградња парохијског дома, оставе за касније.

 

ИЗГРАДЊА ХРАМА

Освећење темеља храма је извршено 15. августа 1937. године од стране Митрополита скопског Јосифа. Летописац сведочи да је била присутна и уважена задужбинарка, Епископ Митрофан, као и да је цело градилиште било пуно народа. По освећењу, приступило се убрзаним радовима и прикупљању средстава која недостају. При оваквим околностима, одлучено је да се замоли ктиторка Јелена Радојкић за додатну помоћ, и она се радо одазвала приложивши још 100.000 динара. У јануару 1939. године, Одбор за градњу храма примио је чек на износ од 99.990 динара из суме новчаних средстава којом је за живота располагао блаженопочивши Патријарх Варнава, намењен изградњи новог храма.

 

До краја 1937. године храм је озидан и покривен, а 6. јуна 1938. сасвим завршен. Ктиторка је храм снабдела са три звона која су постављена и освећена у октобру 1938. године.

 

Црквена општина је донела одлуку да, „ради заслуга блаженопочившег Патријарха Варнаве на раду у светој цркви и око подизања овог храма, а да би му се име овековечило, то је решено да се новоподигнута црква у Раковици посвети Светим Апостолима Вартоломеју и Варнави“.

 

На свеопшту радост верног народа овог краја, храм је освећен 24. јуна 1939. године, на дан храмовне Славе, од стране Владике Дионисија, викарног Епископа Патријарха Гаврила. Током вршења припрема за освећење, приложене су потребне иконе, одежде, кандила, богослужбене књиге и остале неопходне ствари. Исте године је завршен и парохијски дом у чијем, саставу су два мања стана, канцеларија за свештенике и трпезарија.

 

Ктиторка Јелена Радојкић је поживела да њена задужбина буде завршена, након чега се убрзо, у 89. години упокојила. По сопственој жељи, сахрањена је у крипти своје задужбине. Летописац бележи да је спровод Јелене Радојкић ишао од њеног стана из Улице краља Милана бр.15 до Раковичке цркве. Ова велика српска добротворка, која је одликована Орденом Светог Саве, финансијски је помагала и Дом слепих, Дом ученика, Дом студенткиња, Правни факултет и подизање основне школе.

 

Трагедија Другог светског рата и бомбардовање Београда одразили су се и на живот ове парохије. Поверенство на челу са свештеником Недељком Стреличићем покреће низ харитативних активности при храму, попут прикупљања пакета ратним заробљеницима, слања новчаних средстава дечјем избегличком дому у манастиру Раковици, као и помагање угрожених раковичких породица. Марта 1945. године, о. Недељко је одведен од стране припадника државне власти и више се није вратио. По казивањима мештана насеља Кошутњак, он је, уз још неколицину угледних грађана Раковице, стрељан у шуми близу насеља Кошутњак.

 

НОВИЈА ИСТОРИЈА ЦРКВЕ

У годинама које следе, вршени су многи радови у циљу побољшања функционалности храма. Црквени одбор је 1984. године одлучио да изгради магацински простор, санитарни чвор, као и да прошири парохијски дом. Изграђена је и капела-параклис за продају и паљење свећа, чији је пројектант била архитекта Босиљка Јовичић. Капела је украшена великим мозаиком Св. Саве. Изведени су и радови на ограђивању простране порте, изградњи тротоара и прилазног пута до храма, електрификација звона, изградња новог водовода, уведено је грејање.

 

Током НАТО бомбаровања 1999. године, у ноћи између 25. и 26. маја, у цркви је избио пожар који је у великој мери уништио олтарски простор. Изгореле су одежде, Јеванђеље, крстови, дарохранилница, кадионице, нагорео је иконостас који датира из 1938. године, који је саниран, док су Царске Двери потпуно изгореле. Нове Царске Двери осликала је Татјана Јовановић, академски сликар. Пошто су влага и пожар потпуно уништили фрескопис, рад јеромонаха Наума Андрића из Бачке, Његова Светост Патријарх Павле је за фрескописање олтарског дела препоручио Милована Белошевића из Београда. Што се тиче мисионарске делатности Раковичког храма, треба поменути да је свештенство, на челу са старешином о. Слободаном Годићем, од 1998. године организовало верску наставу за одрасле, на којој су се као предавачи, осим свештеника, јављали и људи из различитих области. Приметно је и ангажовање на публикацији „Реч храма Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици“, која излази о већим празницима.

При храму су активни мешовити хор „Св. Прохор Пчињски“, као и дечји хор „Ђакон Авакум“.

* * *

Извор – „Православље“, Број 999

[/spoiler]

„Православље“: МАНАСТИР ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Манастир Ваведење Posted on by

Манастир Ваведења Пресвете Богородице налази се на Сењаку. Иако је подигнут недалеко од самог центра града, природно окружење га потпуно одваја од градске гужве. Оивичен шумом са западне и северне стране, својом архитектуром, монуненталном црквом и конаком оплемељује цело Топчидерско брдо.

 

КТИТОРКА

Персида МиленковићЦрква је подигнута 1935. године поред тадашње гимназије „Краља Александра“, за нешто више од годину дана, на земљишту које је у ту сврху уступила београдска општина. Темељи су освећени 10. августа те године, а сама црква 25. октобра наредне. Оба пута је служио Његова Светост патријарх српски Варнава (Росић). Предање нам сведочи да одабир локације за њено подизање није био случајан. Наиме, ктиторка манастира Ваведење, Персида Миленковић, три пута је уснула исти сан, по коме треба да подигне цркву управо на Топчидерском брду. Треба поменути и то да су приликом копања темеља за нову цркву откривени остаци старог храма – део светог престола од камена у коме је пронађена и свештеничка одежда. Нажалост, није утврђено о каквом је храму реч. Ктиторка овог манастира спада у ред највећих добротвора и задужбинара нашег народа новијег времена.
Осим Ваведења, са својим супругом Ристом Миленковићем, подигла је цркву Свете Тројице у Кумодражу, изградила основну школу у улици Краљице Наталије (данас Математичка гиназија) у којој је првобитно био смештен интернат женске учитељске школе, Дом за сиротињу у Табановачкој улици, даровала је две куће и вилу за збрињавање сиротиње и школовање деце. У самом манастиру је током Другог светског рата боравило педесеторо избегле деце о којима се сестринство старало. Персида Миленковић је сахрањена у Ваведењској цркви, у крипти која се налази у југозападном делу наоса.

[spoiler]

АРХИТЕКТУРА

Архитектонско решење манастирског храма израдио је наш познати архитекта Петар Поповић. Осим овог храма, његов пројектантско-извођачки рад се огледа на Окружном началству у Врању, костурници на Крфу, меморијалној-гробној капели у Врњцима, Београду, Сурдулици, цркви у Раковцу, Кумодражу и Костолцу, а био је ангажован и на пројекту обнове Лазарице у Крушевцу. У периоду од 1920-1927. године био је хонорарни професор на катедри за Српско-византијску архитектуру на Архитектонском факултету у Београду. Оно што одликује његов пројектантско-извођачки рад је посебна вештина интегралног преноса искуства српског средњовековног градитељства, ослањајући се пре свега на моравску школу, чије је особености успешно усађивао у савремено градитељство, дајући значајан допринос обнови националног стила између два рата.

 

Основа цркве ваведењског манастира решена је као уписан крст развијеног типа, тако да се централна масивна купола, преко пандантифа ослања на стубове. Велики распон куполе чини централни део наоса отвореним и прегледним. На угловима уписаног крста постављене су мале куполе у свему умањене и сведене по узору на централну куполу. Складност хоризонталних и вертикалних пропорција унутрашњости храма огледа се у доброј прегледности, осветљености и акустици. До хорске галерије се из скученог нартекса долази спиралним степеништем смештеним у северозападном крилу храма.

 

Дрвене стасидије, певнички пулт, налоњи, портали за целивајуће иконе, као и кувуклион (циборијум) са петокуполном надстрешницом у наосу, сви су изведени у истом декоративном систему плитког рељефа преовлађујућих флоралних мотива. Епископски и краљевски дрвени тронови су једноставне декорације. Средишње, поткуполни, део наоса украшава метални полијелеј, рад вајара Слободана Рекалића, а иконе на полијелеју су дело сликарке Иване Пецин.

 

Зидна олтарска преграда има венац декорисан у духу неороманске епохе или неорашке школе, над којим се налази крст осликан Распећем. Стубови иконостаса који га рашчлањују у хоризонталном смислу, урађени су у сведеном облику и декорацији која је у складу са поткуполним стобовима.

 

Манастирски конак је, такође, пројектовао Петар Поповић. Подигнут је изузетно близу самој цркви због недостатка простор са јужне стране.

 

СЛИКАРСТВО

Иконе на олтарској прегради су рад иконописачке радионице манастира Раковице у Београду, а сликао их је чувени сликар Наум Андрић. Поред Господа Христа и Пресвете Богородице, ту су још икона архангела Михаила на северним и Светог Саве на јужним дверима.

 

Зидне слике је осликао сликар Душан Михајловић у периоду од 1972. до 1982. године. Композиције не одступају од устаљеног поретка у зидном сликарству православних храмова.
Поред наглашене композиције Ваведења која се налази у јужном делу наоса, истакнута је сцена Премудрости која сазива званице на Гозбу, према стиху из Прича Соломонових (Приче 9, 2-6) осликана у олтарском простору. Претпоставља се да је овај мотив преузет из манастира Грачанице, који је представљен на истом месту у цркви. Осликавање Светог Германа, патријарха цариградског, изнад северних улазних врата, указује на то да је црква осликана у време српског патријарха Германа (Ђорића).

 

Посебно место у цркви заузимају изрезбарен Христов гроб на северној страни наоса, као и две Богородичине иконе: Акатисна зографска Богородица и Богородица „Призри на смиреније“ која је копија истоимене иконе из манастира Ваведења Пресвете Богородице у Кијеву. Христов гроб као и тронове за ове иконе радио је познати дуборезац Милић Урошевић. Икона Покрова Пресвете Богородоце која се налази на Христовом гробу пренета је из манастира Кувеждин након пожара и погрома који су током Другог светског рата над овом светињом учиниле усташе. Лик Богородице је на чудесан начин остао неоштећен, иако је икона била захваћена ватром. Обгореле су само ивице иконе. На супротној јужној страни цркве налазе се иконе светог Николаја, коју је игуманији поклонио ава Јустин Поповић, и светог Нектарија Егинског. При даривању иконе руским монахињама које су се тад налазиле у Ваведењу, рекао им је да ће икона просијати њиховим молитвама у усрдним сузама, што се и догодило. Прво се ова икона, иначе оштећена, на чудесан начин обновила, а недавно је приликом фотографисања одвојивши икону од рама, монахиња видела да се лик светитеља пресликао на стаклу којим је она била заштићена. Искусни иконописци су установили да је овај лик светог Николаја за нијансу другачији од оног на платну. Забележена су и многобројна исцељења пред иконом светог Нектарија. Параклис светог Николаја налази се у склопу манастирског конака. Ту се током зимског периода обављају богослужења. Сликарство је превасходно иконографско са препознатљивим стилом ђакона Марка Илића. Богато изрезбарен дрвени иконостас, као и певнички пулт, урадио је Милић Урошевић.

 

РИЗНИЦА

Манастирска ризница чува иконе и мошти из разних православних светиња и различитих временских периода. Иконе Господа Христа, Лесновске Мајке Божије, Свете Марије Египћанке потичу из 18. и 19. века. Међу сачуваним моштима налазимо нетрулежна тела светитеља из првих векова хришћанства, као што су мошти светих четрдесет севастијских мученика и свете равноапостолне царице Јелене, а затим преподобног Јефтимија Великог, Јована Хозевита, Герасима Јорданског, Романа чудотворца, руских светитеља: Александра Невског, Петра Московског, Јоне Кијевског, Мојсија Угрина, Герасима Аљаског. Чувају се још и мошти светог цара Лазара, превлачких мученика, светог Симеона Дајбабског, као и лобања светле боје једног новомученика из Јадовна. Часни Крст Мошчевик у коме се налазе частице моштију Серафима Саровског, Данила Московског, Петра Муромског, кнеза Владимира Новгородског, светих мученика Сергија, Јована и Патрикија уз још неколико частица за које се не зна коме припадају, износи се на празник Воздвижења Часног Крста. Манастир га празнује као своју заветну славу у спомен на ослобађење српских монахиња из манастира Кувеждина које су усташе заробиле 6. септембра 1941. године. Тада је целокупно сестринство састављено од руских и српских монахиња одведено у усташки логор Цапраг, Рускиње као стране држављанке су пуштене, а Српкиње задржане. Манастир је био спаљен, тако да су преостале сестре из заробљеништва, заједно са руским сестрама, дошле на Крстовдан у кувеждински метох – манастир Ваведење.

 

МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ

Важно је напоменути да је Кувеждин био први женски манастир у обновљеној Србији, који је имајући драгоцено искуство монашког живљења био изузетно значајан за обнову целокупног женског монаштва у земљи. Ваведењски манастир је у свему следовао свом метоху, тако да је захваљујући способностима тадашње игуманије Меланије био устројен по строгом типику, организована је радионица уметничког веза у свили и злату, а функционисала је и болничка служба, што је било у складу са првобитном жељом ктиторке. Намера је била и да се при манастиру оснује женски имтернат због новонастале ситуације у земљи за време и након рата, међутим то није реализовано из финансијских разлога.
У манастирској порти су сахрањене уважене ваведењске игуманије Меланија, Ангелина, Варвара и Агнија које су свака на свој начин оставиле лични печат развоју и устројству овог београдског манастира. Садашња настојатељица је мати Анастасија (Савковић). У порти су сахрањени још и митрополит загребачки Доситеј (1877-1945), митрополит скопски Јосиф (1878-1957), митрополит будимски Арсеније (1883-1963), митрополит Дамаскин (1892-1969) и владика будимски Данило (1927-2002).

 

Строг манастирски типик задржан је до данашњих дана. Поред свакодневних редовних богослужења, служе се и Акатисти Пресветој Богородици, Ваведењу Пресвете Богородице, Крсту Господњем, Господу Христу и светом Николају.

 

Манастир Ваведење је имао изузетно значајну улогу и у времену духовног буђења нашег народа, његовог уласка у Цркву и ослобађања од комунистичког наслеђа. У том је периоду манастир био духовно средиште престонице, место на коме се уз тадашње јеромонахе Амфилохија (Радовића), Атанасија (Јевтића) и Иринеја (Буловића) формирала новокрштена заједница, духовна, културна и интелектуална елита Београда.

 

ХОР МЕЛОДИ

Недељна и празнична богослужења манастира Ваведење прати хор „Мелоди“ који је 1991. године основала Дивна Љубојевић. Сматра се једним од најбољих српских хорова. Овај стилски упечатљив састав који остварује изузетно високе извођачке домете, за собом има бројне концерте и неколико музичких издања.

Аутор: Јована Лазић.

 

Извор – „Православље“, број 965

[/spoiler]

Храм Светог Архангела Гаврила, Београд

Манастир Ваведење Posted on by

Црква Светог Архангела Гаврила, смештена у Хумској улици, подигнута је у спомен српским војницима погинулим у Првом светском рату, у периоду од 1937. до 1939. године. Градњу храма су сопственим средствима финансирали Милан Вукићевић, народни посланик са супругом Радмилом, који су у својој задужбини и сахрањени.

Само две године после освећења темеља, чин освећења храма извршио је Његова Светост Патријарх српски Гаврило, који је у својој беседи, између осталог, том приликом рекао: „Наша је дужност да веру подижемо и одржимо трајну успомену на народне јунаке који су у ослободилачким ратовима положили несебично и свесно своје животе за стварање слободне југословенске државе. Стога сам овај храм посветио успомени свих војника изгинулих у ослободилачким ратовима од 1914-1918. године, изгинулих за слободу Јужних Словена, војницима Русима, Французима, Енглезима, Италијанима, и осталим који су допринели да се оваплоти идеја наше слободе.“

[spoiler]

Пројекат овог велелепног београдског храма израдио је у српско-византијском стилу архитекта и сликар Григорије Самојлов, пореклом Рус, козак, који је у јеку бољшевичке револуције емигрирао из Русије. Иконостас од ораховине у дуборезу израдила су браћа Милојевић. Иконе на иконостасу сликали су академски сликари. Првобитан фрескопис храма урадили су академски сликари Варун Секрет и Ретлингер и то само неколико фресака које су временом биле оштећене од влаге. Други светски рат је онемогућио потпуно довршавање живописа. Њихову рестаурацију извршили су академски сликари, брачни пар из Београда, Даница и Милосав Младеновић. Под цркве је по вољи ктитора израђен у мозаику по угледу на манастир Светих Архангела код Призрена, задужбини цара Душана.

Мошти Светог великомученика Пантелејмона се у овом храму налазе од септембра 1946. године када је извршен свечани пренос моштију. Од тада, па до данашњих дана се празник Св. вмуч. Пантелејмона на најсвечанији начин празнује у овом београдском храму. У Летопису цркве не налазимо податке о томе одакле су мошти светитеља донешене, ко их је и коме поклонио и зашто су донешене баш у овај храм.

У периоду изградње фудбалског стадиона „Партизан“, педесетих година, који је изграђен преко пута саме цркве и којем је придаван општенационални значај, налазимо у новинском чланаку под називом „Шта урадити са црквом да својим звоњењем не би ометала фудбалске утакмице“ сведочанство команданта градске војне области Павла Јакшића о намерама војних званичника да затраже дозволу за рушење цркве. Наиме, генерал Пеко Дапчевић је пренео комесарско – личном везом усмени захтев да Команда области писмено затражи од Народног одбора града Београда да се поруши православна црква Светог Архангела Гаврила. Заиста невероватно до које мере је била раширена фудбалска еуфорија „режимског тима“, како је говорио Слободан Пенезић Крцун, и на какве су све потезе били спремни тадашњи државни моћници.

Извор: Православље

[/spoiler]

Образац