МИТРОПОЛИТ ВОЛОКОЛАМСКИЙ ИЛАРИОН (АЛФЕЕВ) ПОСЕТИЛ БЕЛГРАД

29-30 августа 2016 года по благословению Святейшего Патриарха Московского и всея Руси Кирилла состоялась рабочая поездка председателя Отдела внешних церковных связей Московского Патриархата митрополита Волоколамского Илариона в Белград.

30 августа председатель ОВЦС митрополит Волоколамский Иларион встретился со Святейшим Патриархом Сербским Иринеем. Во встрече принимали участие митрополит Черногорско-Приморский Амфилохий, епископ Бачский Ириней, члены Святого Синода Сербской Православной Церкви. В ходе состоявшейся беседы, проходившей в тёплой дружеской атмосфере, стороны обсудили ряд вопросов, представляющих взаимный интерес.

ЧИТАТЬ ДАЛЕЕ

Мати Злата о слави Манастира Тројеручица: ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ СЛУЖИ 25. ЈУЛА, ДОЛАЗЕ И ГОСТИ ИЗ РУСИЈЕ

Манастир Пресвете Богородице Тројеручице у Дрбњацима код РипњаЊегова Светост Патријарх српски Иринеј служиће на дан спомена Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, у понедељак 25. јула, свету архијерејску Литургију у манастиру Богородице Тројеручице у Рипњу, подно Авале. Бденије уочи празника биће служено од 18 ч, а света Евхаристија почеће на дан празника у 9 ч. Слави ће присуствовати о. Евгениј из Гачинске области из Русије, као и настојатељ ротердамске парохије СПЦ прота Војислав Билбија, најавила је СЉ настојатељица манастира, мати Злата. До светиње се стиже аутобусом 408 са Трошарине на Бањици, као и Ластиним аутобусима који иду према Сопоту и Младеновцу, станица је «Авалски цвет», док се на возове више не може ослонити, напомиње Мати.

*

* * *

Преузето са: Радио «Слово Љубве»
син

ВАЗНЕСЕЊСКА ЦЕРКВА У БЕОГРАДУ (с русским переводом)

Вазнесењска црква или Црква Вазнесења Господњег у Београду је српска православна црква, налази се у улици адмирала Гепрата.

Црква Вазнесења Господњег у Београду. Фото: вазнесењскацрква.србЦрква је подигнута 1863. године, освештао је београдски митрополит Михаило. Налог за њену изградњу дали су 1860. године кнез Михаило Обреновић и митрополит Михаило, а подигнута је добровољним прилозима многих Београђана. Планове су израдили Павле Станишић и Јован Ристић, грађевинске радове су обавили Јосип Шток и Фернанд Стеванов, а предузимач је био Коча З. Поповић. Црква је обликована у духу тада владајућег романтизма, по угледу на старе српске манастире, пре свега Раваницу. У почетку је служила и као војна црква јер се налазила у близини војних објеката.

Прве иконе је насликао сликар Никола Марковић 1864. године, али је касније израда икона поверена Стеви Тодоровићу, који је овај подухват завршио 1881. године. Такође, првобитне зидне слике Николе Марковића уступиле су место новим композицијама Андреја Биценка 1937. године. Црква има богату ризницу са збирком икона, старих књига, златарских дела и других премета из 19. века.

ЧИТАЈ ДАЉЕ / ЧИТАТЬ ДАЛЕЕ…

Јована Лазић: ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У ЗАКЛОПАЧИ

Црква Свете Тројице у ЗаклопачиНасеље Заклопача се налази у београдској општини Гроцка. Први пут се помиње 1528. године у турском попису села београдске нахије, када је имало осам домова и две мезре – Болечицу и Грачац.

У другом попису, вршеном само две године касније, број домаћинства је порастао до 28. У каснијим изворима, као што је аустријски попис села која су се пре 1717.године налазила у околини Београда, затим попису Београдске митрополије из 1733-35. године, и аустријској карти северне Србије са краја XVIII века, село Заклопача се нигде не помиње. Налазимо га убележеног тек на једној руској карти Балканског полуострва из времена након Првог српског устанка.

[spoiler]Познато нам је да је насеље опустело у другој половини XVI века, када је имало свега 11 домова, и да је поново насељено након 1813. године, по повратку становништва околине Београда. Из тог периода имамо документ тј. Именик места Карађорђеве Србије (1804-1813), где се село Заклопача помиње у оквиру Грочанске нахије.

 

Нису нам познати разлози због којих је Заклопача опустела средином XVI века, нити да ли је насеље формирано након 1813. године подигнуто на месту старијег насеља.

 

Прва црква у Заклопачи, према месном предању, подигнута је око 1830. године, за време кнеза Милоша. На њеном месту сазидана је данашња црква Свете Тројице 1885. године, као мања једнобродна базилика, засведена полуобличастим сводом, са једном полукружном апсидом (споља петостраном) на источном делу цркве и правоугаоним певницама које не досежу висину наоса. Зидана је од камена и врућег малтера, монолитног конструктивног склопа. Припрата и звоник су дозидани знатно касније, 1952. године. На јужном зиду наоса уграђена је 1922. године правоугаона плоча од тамносивог мермера са уклесаним натписом:

„Овај свети храм Сошествија Св. Духа
сазидан је 1885.године. Добротвори:
Славко Станић из Заклопаче +1905.
Јања Јанковић поклони црквено звоно 1962.“

Оригинални иконостас и остали црквени инвентар нису сачувани. Данашњи иконостас је новије израде, као и иконе које се на њему налазе. Изузетак чине Царске двери из прве половине XIX века, које су некада припадале цркви у Врчину, и две иконе са краја XIX века.

 

Царске двери су богато украшене дуборезом стилизованих барокних биљних мотива који су накнадно позлаћени. Мада је дуборез сразмерно плитак и компактан, пластични елементи су изведени на високом занатском нивоу.

 

У средњем делу се налази композиција Благовести, рађена темпером на дрвету. Поред две централне фигуре Богородице и архангела Гаврила, у горњем делу се налазе мали медаљони у којима су осликани Јеванђелисти, а у доњој зони четири стојеће фигуре светитеља: св. Јован Златоусти, св. Василије Велики, св. Григорије Богослов, и св. Никола.

 

Икона св. Архангела Михаила (димензија 80х110) је осликана уљем на платну, као и Пресвете Богородице (65х64), која је настала 1894. године.

 

У црквеној порти се налазе два надгробна споменика за које, на основу сачуване орнаментике, можемо рећи да потичу с прве половине XIX века. На њима нема никаквих натписа. Осим тога, у порти се налази и Споменик изгинулим ратницима у Првом светском рату, израђен од камена у облику пирамиде.

* * *

Преузето са – Православље, број 989

[/spoiler]

159

Смиљана Ћурчић: ЦРКВА СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАJА

Светониколајевска црква у подножју Гардоша је најстарији православни храм у Земуну. У путописима из XVI века помиње се постојање цркве на том месту, али касније, до прве половине XVIII века не постоје подаци о њој. 1731. године саграђена је мања црква посвећена светом Николају, која је за потребе верника послужила до 1745. године, када је почело грађење данашње цркве – једнобродне грађевине са лучно засведеном таваницом, пространом олтарском апсидом и високим звоником.

Препознатљива по специфичном металном кубету и латинским крстом на њему, ова црква обликована у барокној архитектури изграђена је до 1752. године. У унутрашњости храма, која је уређена до 1762. године, доминира вишепојасни, богато изрезбарени иконостас који је осликао Димитрије Бачевић, један од најистакнутијих српских сликара прелазног периода од традиционалне уметности до барока, уз асистенцију Димитрија Поповића. Овај ликовно перфектно урађени и изузетно високи иконостас је најлепши и један од најстаријих сачуваних примера иконостаса код нас изведених у барокном стилу (више о тенденцији подизања високих иконостаса која је у то време била присутна у Србији, и уопште, о српској уметности тога доба која је била под украјинским утицајем, видети у: Давидов Динко, О украјинско-српским уметничким везама у XVIII веку, Зборник Матице српске за ликовне уметности 4, Нови Сад, 1968, стр.211-235, и од истог аутора Украјински утицаји на српску уметност средине XVIII века и сликар Василије Романович, Зборник Матице српске за ликовне уметности 5, Нови Сад, 1969, стр. 119-138).

[spoiler]Иконе у најнижој зони овог иконостаса је 1847. године пресликао познати земунски сликар Живко Петровић, који је две године раније са Црквеном општином склопио уговор за чишћење, обнову и позлату иконостаса и осликавање зидова храма. Петровић је прво завршио радове на иконостасу, да би 1848. године урадио зидне слике, Распеће на хору, а четири године касније осликао је архијерејски трон и целивајуће иконе. Пре овог захтевног посла у Светониколајевској цркви, Петровић је 1840. године осликао иконостас, рипиде и дарохранилницу за цркву у Старим Бановцима (црква Свете Параскеве подигнута 1818. године). Такође, радио је сводне иконе у уљу 1844. године у цркви у Перлезу, а у периоду од 1855. до 1860. године осликао је зидове цркве у Јакову (црква Светог Вазнесења Господњег изграђена 1807-1810. године), за коју је урадио и иконе на иконостасу и неколико појединачних икона, а 1861. године насликао је и иконе на Христовом гробу за делиблатски храм који је саграђен 1778. године. Овај уметник је 1860. године заједно са својим сином Димитријем (који је годину дана раније, 1859. године, уз јемство свога оца да ће посао добро обавити, урадио тринаест зидних слика за цркву манастира Фенек) осликао зидове цркве манастира Базјаш у Румунији, о чему сведочи запис на једној лименој табли у цркви, и његов потпис, односно иницијали уписани на икони, на секири светог Јована Крститеља. Сматра се да је манастир Базјаш основао у XIII веку свети Сава, који је у њега довео монахе са Синаја, а да су га крајем XV века обновили српски деспоти.

 

Живко Петровић (1806-1868) је син Јована Петровића Ковача, који је окивао Карађорђеве топове, и у чијој радионици је Живко учио свој први занат. Касније, заинтересовао се за уметност и почиње да учи сликарство, најпре у Земуну, а потом одлази на Академију ликовних уметности у Бечу, на којој је провео период од 1834. до 1840. године. Поред сликарства религиозног карактера, бавио се и сликањем портрета, мртве природе, а оставио је и копије Тицијанових и Рафаелових слика. Историчари уметности га оцењују као осредњег сликара који је радио у стилу раног романтизма, што се и види у његовом делу у Светониколајевској цркви у Земуну.

 

У овом храму Петровић је осликао великом композицијом свод наоса изнад солеје, а мањим композицијама северни и јужни зид наоса, као и галерију и припрату. На своду изнад солеје представљен је Старац дана окружен анђелима и Јеванђелистима, који су на крајевима композиције, тако да се налазе изнад певница. На северном своду наоса, посматрано од иконостаса ка галерији, приказане су четири композиције једнаких димензија које, због штуко декорације (штук-смесом се имитира мермер, а користи се за декорацију, рељефе на зидовима и стубовима) визуелно одају утисак као да су слике у раму: стојеће фигуре светог кнеза Лазара, Уроша Нејаког и светог Стефана Дечанског, а на своду изнад галерије светог Максима архиепископа српског. На јужном своду наоса, симетрично сликама на северном своду, представљени су: свети Стефан Немања, свети Стефан Првовенчани и Милутин IV, а на своду изнад галерије Свети Сава.

 

На западном зиду наоса, тј. на галерији, Петровић је насликао две правоугаоне композиције: лево Дванаестогодишњни Христос у храму Јерусалимском, и десно Христос благосиља децу. Обе ове слике су рађене интензивнијим бојама, без видљивог коришћења ефекта тамно-светло, у смислу да све фигуре, који при том делују пластично, подједнако партиципирају у сцени, што се примећује и на другим Петровићевим сликама на којима су фигуре круте и статичне.

 

На северном зиду наоса, са десне стране предикаонице, изображен је свети Спиридон Чудотворац, у стојећем ставу, око кога су два анђела. На истом зиду до галерије насликана је композиција Чудесан риболов, на којој је Христос у чамцу са петорицом апостола који лове рибу (Петровић је у полемици коју је водио са Димитријем Аврамовићем у часопису Седмица 1854. године – а која је прва позната полемика у српској ликовној критици – због ове слике наишао на тешку осуду, јер по Аврамовићевим речима он као „ковач, марвени радник и академски живописац”, „чије се дрљање не може назвати уметношћу”, „није хтео знати да су Христови апостоли ловили морску рибу, а не дунавске шаране, штуке и караше” какве је Петровић приказао). На јужном зиду наоса, посматрано од иконостаса ка припрати, насликана је сцена Преноса моштију светог Николаја Мирликијског, и код галерије, Исцељење одузетог.

 

Припрату је Петровић дословно схватио као „женску цркву” (првобитно је улазни део цркве, предворје, био намењен женама, па се због тога тај део називао „женска црква”, за разлику од „мушке цркве” – наоса), јер ју је живописао сликама светих жена. У десном делу припрате, посматрано од улаза, представљене су: света Параскева, на сводном зиду, а света Ана и света мученица Марина на јужном зиду припрате. У левом делу припрате, такође посматрано од улаза, приказане су: на своду, тј. западном зиду, света деспотица Ангелина, а света мученица Христина и света мученица Софија и кћери јој Вера, Нада и Љубав на северном зиду.

 

Поред Петровићевих слика на зидовима Светониколајевске цркве, односно на прозорима, налазе се витражи урађени по цртежима сликара Миленка Ђурића. У припрати Пресвета Богородица и света Параскева, а у наосу, на северном зиду свети Никола и свети Атанасије, и свети Јован Златоусти и свети архиђакон Стефан на јужном зиду.

 

Споља, на јужној фасади цркве 1978. године у лунети изнад улаза постављена је икона-мозаик светог Николаја Мирликијског.

 

Светониколајевска црква, најстарији храм у Земуну са изузетно вредним иконостасом, великим бројем богослужбених књига и предмета примењене уметности, под заштитом је државе као значајан културно-историјски споменик. Према пројекту Завода за заштиту споменика културе, планирају се, поред других, и радови на сређивању ентеријера и чишћењу оштећеног живописа.

* * *

Наставиће се…

Преузето са – Православље, број 1019

[/spoiler]