Юрий Котенок: БЕССМЕРТНЫЙ ПОЛК РУССКОЙ ВОЕВОДИНЫ

«Если нашему поколению выпало на долю
жить в наиболее трудную и опасную эпоху
русской истории, то это не может и не должно
колебать наше разумение, нашу волю и наше
служение России».

Иван Ильин

Открытие памятника в Кикинде. Фото: riss.ruСвязь провинциального города сербской Воеводины Кикинда с Россией почти 70 лет была не видна и почти забыта. И, действительно, что связывает этот небольшой городок в сербской автономии у границы с Венгрией и Румынией с матушкой-Россией? Оказалось, очень и очень многое…

Здесь в 20-х годах прошлого столетия нашли убежище десятки тысяч наших соотечественников, покинувших Родину, спасаясь от красного террора.

…В Югославии, на сербской земле, оказалась Русская армия во главе с ее последним главнокомандующим генералом Петром Николаевичем Врангелем. В ноябре 1920 года русские войска эвакуировались из Крыма в полном порядке, без паники, с оружием и знаменами. После скитаний в Галлиполи, Чаталдже, на Лемносе и других временных пристанищах военные и гражданские прибыли на Балканы. Сербские братья по вере и крови приняли тех, кто, оставшись верными присяге Государю, предпочли скитания измене.

Вместе с офицерами и нижними чинами в Сербии осели, по выражению П.Н. Врангеля, все, «кто разделял с армией ее крестный путь» — «семьи военнослужащих, чины гражданского ведомства с их семьями и отдельные лица, которым могла бы грозить опасность в случае прихода врага».

ЧИТАТЬ ДАЛЕЕ…

Михаил Шкаровский: РУССКОЕ МОНАШЕСТВО АФОНА И СЕРБСКАЯ ПРАВОСЛАВНАЯ ЦЕРКОВЬ В ПЕРВОЙ ПОЛОВИНЕ XX ВЕКА

Доклад преподавателя Санкт-Петербургской православной духовной академии профессора Михаила Витальевича Шкаровского, прочитанный 30 октября 2014 года на конференции «Русский Афон» в г. Чернигове.

Русский на Афоне Свято-Пантелеимонов монастырьОтношения русских обителей Афона, и, прежде всего, Свято-Пантелеимоновского монастыря с Сербией и Сербской Православной Церковью имеют многовековую историю. Еще в конце XII века в Свято-Пантелеимоновском монастыре (Нагорном Руссике) принял иноческий постриг княжич (сын великого жупана) Растко — один из самых известных сербских святых – свт. архиепископ Савва. После установления на Руси татаро-монгольского ига сербские князья и цари оказывали помощь и покровительство русскому монашеству Афона вплоть до захвата их страны Османской империей. Так в середине XIV века Руссик, в котором в то время пребывало много сербов, находился под покровительством сербского царя Стефана Душана Сильного, передавшим в 1347 г. в обитель честную главу св. вмч. Пантелеимона, а в 1380-е гг. ктитором Свято-Пантелеимоновского монастыря был святой князь Лазарь Греблянович. Последним сербским ктитором обители была дочь деспота Гюрга Бранковича, мачеха султана Мухаммеда II Завоевателя Мара.

ЧИТАТЬ ДАЛЕЕ…

Политика: РУСКЕ МОНАХИЊЕ ОЖИВЕЛЕ СРПСКЕ ЖЕНСКЕ МАНАСТИРЕ

Поводом 80 година од смрти митрополита Антонија Храповицког, Архив СПЦ приређује изложбу о доприносу српском духовном животу руског свештенства које је после Октобарске револуције уточиште нашло у Србији

Митрополит Антоније ХраповицкиЦелог живота митрополита Антонија Храповицког (1863–1936), чувеног руског богослова и теолога који је оставио знатног трага и у Српској православној цркви, пратила је легенда да је послужио као инспирација Фјодору Достојевском да створи лик Аљоше Карамазова. Митрополит Антоније био је део велике руске емиграције која је после Октобарске револуције нашла уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. И у Србији, где је дошао 1921. године, уживао је велики углед. Посебну пажњу и поштовање указивали су му и регент Александар Карађорђевић и тадашњи српски патријарх Димитрије. Поглавар Руске заграничне цркве, формиране 1921. године, умро је пре тачно осамдесет година и сахрањен је у крипти Иверске капеле на Новом гробљу. Годишњица његове смрти била је повод Архиву Српске православне цркве да подсети на везе Српске православне цркве и руске емиграције. У Дому Војске Србије Архив СПЦ представиће документа, новине, плакате, летке руске емиграције, укупно 121 експонат, на изложби „Српска православна црква и руска емиграција (1920–1940)“ која се отвара сутра. Они би требало да подсете на значајан допринос који су руски архијереји, свештенство и монаштво дали развоју српске цркве између два светска рата. Директор Архива Радован Пилиповић каже да су 1929. године од 2.924 свештеника чак 214 били Руси. Иако је 1921. године формирана Руска загранична црква, која је имала надлежност над руским парохијама у Земуну, Вршцу, Новом Саду, Сремским Карловцима и другим местима где су биле велике руске избегличке колоније, ови свештеници били су у редовима СПЦ. Као и монахиње које су на самом почетку двадесетих година прошлог века стигле у српске манастире и дале велики допринос обнављању женског монаштва у Србији.

ЧИТАЈ ДАЉЕ…

Др Ђорђе Т.Вуковић: УЗВИШЕНИ ПРИМЕР СВЕТОГ МАКАРИJА ПЕЋКОГ

Свети Макарије је био први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557. године.На размеђу 15. и 16. века рођен је свети Макарије Соколовић, први патријарх обновљене Пећке патријаршије. Васпитан у побожном духу, свети Макарије је кренуо путем истрајног монашког подвига који га је довео до Свете Горе. Из хиландарских дана, под Макаријевим именом сачуван је спис „О књизи Птоломеја”. Уз помоћ извода из дела географа и астронома Клаудија Птоломеја (2. век пре Христа), дат је приказ централних балканских територија које су Срби насељавали у то време. Из Свете Горе, свети Макарије се вратио у Србију где је, по Божјем промислу, изабран за првог патријарха обновљене Српске Цркве (1557).

По благој вољи благог Господа, свети Макарије је преузео управу над обновљеном Патријаршијом (1557), у време када је Османским царством владао султан Сулејман Други (1520-1566). Запис у псалтиру штампаном за време милешевског игумана Данила (1557) први говори о патријарху Макарију који „предржава” обновљени престо св. Саве, првог архиепископа и учитеља српског. Један други запис прецизира да је блажени Макарије „први патријарх по другом обновљењу овог часног престола”, што говори да је у то време цењен и уважаван напор митрополита смедеревског Павла на васпостављању самосталне Српске Цркве (1529-1541). По каснијој изјави светог патријарха Гаврила Рајића датој руским властима, Пећкој патријаршији је припадало 40 епархија. Трудом светог Макарија обновљено је седиште патријаршије, пећки манастир, са храмовима Св. Апостола, Св. Димитрија, Св. Богородице Одигитрије и Св. Николе. Из докумената сазнајемо да је пећком манастиру била је припојена „Кузмина пештера” (манастир „Кузмикан” у турском запису). Монаси су обављали и соколарску (шахинџијску) службу, а у самој Пећи су имали на располагању манастирске куће груписане у засебну махалу. Обновљени манастир, опасан зидинама, подсећао је савременике на град. Према запису дијака Симона, патријарх је најрадије боравио управо у пећком граду: „Ту је његово место, ту он пребива” (1562). У овом запису се наводи да св. Макарије управља српском и поморском земљом и другим крајевима из седишта патријаршије.

[spoiler]По патријарховој жељи живописана је спољна (Данилова) припрата пећког манастира (1565). У припрати је насликан св. Макарије Римски (3. век), чије име је св. Макарије Пећки понео на монашењу. Зографи су насликали и фреску „Сабор св. Симеона Мироточивог”, на којој су се око св. Симеона окупили српски светитељи, као поуздан знак обнове Српске Цркве. На фрескама су приказани и свети српски архиепископи од св. Саве Првог Немањића до Данила Другог Пећког, и патријарси од св. Јоаникија Другог до Саве Петог. Први пут су заједно насликана четири славна словенска пустиножитеља: св. Јован Рилски, св. Јоаким Осоговски, св. Прохор Пчињски и св. Гаврило Лесновски, што су прихватили и други зографи. Ликови четворице ангелопободних подвижника изражавали су дубоке корене православне духовности међу Јужним Словенима и њихову приврженост вољи Господа нашег Исуса Христа.

 

Настојањем св. Макарија Пећког обновљени су и живописани: храм Преображења Господњег у пећком селу Будисавци (1568) и припрата манастира Успења Пресвете Богородице у Грачаници (1570). По мишљењу О. Зиројевић, патријарховим задужбинама припада и манастир Врело Пречисте у пећкој нахији („Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године”, Београд, 1984). Узвишени пример светог Макарија Пећког надахнуо је и остале ктиторе, па је за кратко време верни народ подигао и обновио велики број православних храмова.

 

Свети патријарх Макарије је волео рукописне књиге. Са пута у Цариград, свети патријарх је донео примерак „Панегирика” за своје духовно чедо, таха Дионисија (1561). Осим тога, св. Макарије је пронашао Четворојеванђеље које је било отето од Патријаршије, откупио га и вратио „својој цркви и матери свих цркава” у Пећи (запис ђакона Дионисија, 1561). Дело Јевтимија Зигабена, познато под називом „Духовно оружје” или „Свеоружје богословља”, преписано је „по заповести пећког патријарха, а трошком епископа Дионисија” (1567/1568). Треба поменути да се бивши цариградски патријарх Јоасаф Други посебном „Посланицом” (1565) обратио светом Макарију Пећком, очекујући од њега разумевање и подршку.

 

Током свог рада, патријарх је био окружен умним архијерејима. Запис на једном антиминсу посебно похваљује ученог хвостанског митрополита Пахомија Грка (1566). Патријарх Макарије је веома ценио хиландарског архимандрита Силвестра, који је донео многе корисне ствари из Србије (1554/1555) и преписао „Номоканон” Светога Саве (5. фебруара 1560.). На Макаријев предлог, Силвестар Хиландарац је хиротонисан за рашког митрополита на сабору у Пећи (1560). На грачаничкој фресци, „Погреб митрополита Дионисија” (1570) приказано је како патријарх Макарије, окружен херцеговачким митрополитом Антонијем и епископима, служи опело многопоштованом Дионисију Соколовићу.

 

Велика невоља наишла је на Српску Цркву у време Сулејмановог наследника. Нови султан, Селим Други (1566-1574) је променио начин опорезивања православних храмова. То је довело до немилосрдног финансијског притиска на Цркву и до гашења манастирских штампарија (1568/69). У једном летопису, према Олги Зиројевић, дат је потресан опис ових догађаја: „Пусти цар (Селим) ил-јазиџи (пописиваче) и продаде цркве и манастире”. Узвишени патријарх је тврдим уздањем у Господа и дубоком молитвом одолео свим искушењима и храбро спровео лађу српске Цркве у тихо пристаниште.

 

Последњи велики ктиторски подухват св. Макарија је била обнова манастира Св. Николе у Бањи, код Прибоја (1572), задужбине св. краља Стефана Дечанског. На фресци у овом манастиру приказано је како свeти Макарије поверава патријаршијски трон вредном Антонију Соколовићу. Нови патријарх је преузео кормило Цркве у време када се на хришћане излила велика мржња због пораза Османлија у кипарском рату (1570-1573). Мада се повукао са трона, свeти Макарије је и даље био, по запису једног монаха, окружен епископима. Свети Макарије Соколовић се упокојио почетком јесени 1574. године, а његове мошти су положене у пећку припрату, чији је ктитор био. Био је добар, кротак и праведан првосвештеник.

 

Угодивши Господу, блажени Макарије је постао нови Јоаникије Пећки, од којег је поново потекла лоза српских патријараха (Антоније, Герасим, Саватије, Јеротеј, Филип, св. Јован…). У очима народа он је остао упамћен, попут древних јунака из народних епских песама, по храбрости, честитости и племенитости. Захваљујући његовом подвигу, род Соколовића је дао четири патријарха (св. Макарије, Антоније, Герасим, Саватије) који су, један за другим, правилно управљали речју Истине, попут четири славна пустиножитеља са пећке фреске, међу балканским хришћанима.

* * *

Преузето са – „Православље“, број 1030

[/spoiler]