Юрий Котенок: БЕССМЕРТНЫЙ ПОЛК РУССКОЙ ВОЕВОДИНЫ

«Если нашему поколению выпало на долю
жить в наиболее трудную и опасную эпоху
русской истории, то это не может и не должно
колебать наше разумение, нашу волю и наше
служение России».

Иван Ильин

Открытие памятника в Кикинде. Фото: riss.ruСвязь провинциального города сербской Воеводины Кикинда с Россией почти 70 лет была не видна и почти забыта. И, действительно, что связывает этот небольшой городок в сербской автономии у границы с Венгрией и Румынией с матушкой-Россией? Оказалось, очень и очень многое…

Здесь в 20-х годах прошлого столетия нашли убежище десятки тысяч наших соотечественников, покинувших Родину, спасаясь от красного террора.

…В Югославии, на сербской земле, оказалась Русская армия во главе с ее последним главнокомандующим генералом Петром Николаевичем Врангелем. В ноябре 1920 года русские войска эвакуировались из Крыма в полном порядке, без паники, с оружием и знаменами. После скитаний в Галлиполи, Чаталдже, на Лемносе и других временных пристанищах военные и гражданские прибыли на Балканы. Сербские братья по вере и крови приняли тех, кто, оставшись верными присяге Государю, предпочли скитания измене.

Вместе с офицерами и нижними чинами в Сербии осели, по выражению П.Н. Врангеля, все, «кто разделял с армией ее крестный путь» — «семьи военнослужащих, чины гражданского ведомства с их семьями и отдельные лица, которым могла бы грозить опасность в случае прихода врага».

ЧИТАТЬ ДАЛЕЕ…

РУССКИЕ ДНИ В СЕРБИИ

Репортаж РИСИ о прошедших в конце мая 2016 года, в Сремских-Карловцах «Русских днях в Сербии». Среди прочего, 29 мая в рамках этого проекта, в стенах Семинарии города Сремские-Карловцы, прошел симпозиум под названием «Русская белая эмиграция в Сербии и мемориал в Кикинде», на котором прочла доклад, посвященный русскому женскому монашеству в Сербии, наместница Свято-Введенского белградского монастыря, монахиня Феодора (Васич).

* * *

син

Спомен-плоча и крст игуманије Екатерине (Ефимовској) у манастиру Ново Хопово

В монастыре Ново-Хопово (Сербия) были установлены памятная доска и надгробный крест Игумении Екатерине (Ефимовской).

*

Фото: монахиња Теодора (манастир Ваведење у Београду),
29. мај 2016. године.

* * *

син

ОЧУВАЊЕ УСПОМЕНЕ НА РУСКУ ЕМИГРАЦИЈУ У СРБИЈИ (с русским переводом)

Фото: spc.rsЊегова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 30. маја 2016. године у Патријаршији српској у Београду учеснике пројекта „Белогардејци у Србији – Руски дани у Србији“.

Пријему су присуствовали Митрополит тобољски и тјуменски г. Димитрије, викар Патријарха српског Епископ топлички г. Арсеније, директор Руског института за стратешка истраживања генерал-потпуковник др Леонид Решетњиков, заменик председника Комитета Државне думе за ЗНД г. Олег Лебедев, председник Савета добротворног фонда „Наслеђе“ из Москве г. Алексеј Федоров, као и председник Организационог одбора манифестације „Руски дани у Србији“ и оснивач патриотске организације „Српски код“ г. Млађан Ђорђевић.

ЧИТАЈ ДАЉЕ…

Свети Јустин Нови, Ћелијски: О ЊОЈ – НЕОБИЧНОЈ РУСКИЊИ МЕЂУ НАМА ОБИЧНИМА

Игуманија Екатерина ЈефимовскаРођена у тајанственој Москви 1850. год. од мајке књегиње Хилкове и оца грофа Ефимовског, грофица Евгенија = игуманија Екатерина недавно се преселила у Христову вечност из манастира Хопова, где је нашла склоништа својим монахињама и себи. Њени родитељи, богати не само имањем већ и Богом, обогатили су младу грофицу вером у Бога и љубављу према људима. Православно васпитана, високо образована, са потпуним знањем енглеског и француског језика, она у својој деветнаестој години са сјајним успехом полаже дипломски испит на Московском универзитету. Љубитељ литературе, она и сама пише, о својим радовима дискутује с Тургењевом, неке штампа у «Руском руски» Каткова, а неке у «Руси» Аксакова. Нежна и одзивљива на болове и туге ближњих, она у Москви отвара школу за сиромашне девојке, која успешно ради пет година, када је болест спречава да настави започети посао. У то време она се почиње интересовати богословским питањима. Лично познанство са Соловјевом, а нарочито познанство са радовима А. Хомјакова, кога је високо ценила и многа дела његова знала готово напамет, побудили су је на изучавање светоотачке литературе. Она је Свете Оце не само изучавала, већ и проживљавала. Њену упечатљиву душу они су учинили неповратно христочежњивом, и она доноси одлуку да се одрече света и ступи у монаштво. Одлуку своју одмах остварује: одлази у Полтавску Губернију у Буђимтимски манастир, и постаје послушница. Но није јој било суђено да ту дуже поживи. Свети Синод са оберпрокурором К. Побједоносцевим предлаже матушки Екатерини да у крајевима бившег пољског царства, у Лесну, оснује женски манастир. Матушка прима предлог. И ту у Лесну, куда је дошла сама, основала је огроман манастир, у коме је за време европског рата (I Светског) било преко четири стотине монахиња и седам стотина дечице на васпитању и школовању. У Лесну је затекла једну цркву, а приликом евакуације (= због бољшевика) оставила читаву варошицу.

ЧИТАЈ ДАЉЕ…