Богољубиви пријатељу мој Д.!

Одговарам на твоја питања о истинском покајању и, углавном, о плодовима истинског покајања. Истовремено испуњавам твоју молбу и пишем поуке корисне за душу, а у виду прилога такође наводим оне покајничке молитве и уздахе, за које си ме молио.
Нешто о самој тајни покајања с детаљним набрајањем грехова наћи ћеш у књигама “Семена Речи за њиву Божију” (2. део) и “Одговор на питања о монаштву”, тако да ћу ти сад укратко одговорити о плодовима истинског покајања и о томе како се треба спремати за исповест.
Питања о покајању не занимају само тебе. Често ми се људи обраћају с истим тим питањима. Посебно ме често питају: “Оче, а шта су то плодови покајања?”, “Оче, а шта значи истинско покајање?”, ”Како се правилно треба кајати?” и мноштво сличних питања.
Потрудићу се да одговорим на сва твоја питања уз Божију помоћ, међутим, има и таквих питања за које ће ти сама савест дошапнути како да поступиш. Савест је за нас исто што и компас за морнара. Ако капетан изгуби компас неће знати у коју страну да усмери брод, посебно кад је време тмурно. Тако је и код нас, хришћана – онај ко је изгубио савест и постао несавестан више не зна како да дође до тихе луке спасења.

Разбојник убија људе и ако нико не открије његов злочин он иде задовољан, весео. Радује се! А чему се радује? Ти и ја знамо – својој погибељи, а он то не схвата.
Савест не суди само онима који су достигли врхунац добродетељи или врхунац порока. О првима не треба да говоримо: судија је потребан само он има који су прекршили закон, а извршитељима закона није неопходан. Њихова савест је кристално чиста и не узнемирава праведника. Код ових других савест је или изгубљена или спава вечним сном. Код осталих грешника савест их све време узнемирава и као да каже: „Очисти ме покајањем, урадио си то и то, и то и то, покај се.“
Управо и треба што је могуће чешће да пажљиво ослушкујемо глас своје савести. Она ће нас научити свему добром и лепом.
Глас савести је унутрашњи, тајни глас Божији у нама, и тешко ономе ко не ослушкује њене савете и захтеве, ко свесно гуши њен глас да не би чуо њен суд и да не би осетио како она мучи, ономе ко више нагиње у страну греха и порока.
Код тебе је, Д., у овом смислу све у реду, међутим, постоји недостатак у другом. Нека питања постављаш по други пут. Већ сам на њих одговорио, а ти си, значи, заборавио? А због чега? Па зато што си непажљив према речима духовног оца. То је грех, кај се.
Човек у лету треба да хвата сваку реч духовног оца, а ти… Али добро, опраштам! Само се поправи!

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Друже мој! Много пута си се исповедао и причешћивао Светим Христовим Тајнама. Хвала Богу! То је добро!
Приступајући тајнама исповести и причешћа човек се омива, обнавља, оживљује и излази из храма као из крстионице. У суштини, то и јесте тако. Кроз покајање и причешће враћа нам се благодат коју смо добили на крштењу, зато што они враћају изгубљену благодат. После покајања и причешћа човек осећа радост, мир и утеху.
Међутим, вероватно си искусио и друго, када се у души уместо радости и утехе после исповести одједном појави нејасно осећање мучнине: тескоба, незадовољство, некаква потпуна раслабљеност. То је знак да си се неправилно исповедио и недостојно причестио Светим Христовим Тајнама. Значи да си на исповести био тром и хладан, да твоја осећања нису била дубока, да у теби није било жудње за очишћењем, срдачне скрушености због грехова, ватрене жеље да се сјединиш с Господом: кад је свештеник набрајао грехове ти си махинално говорио: “Грешан сам” – ето ти резултата.
Истина, дух се мучи и из другог разлога, кад Господ допушта искушење, али чешће бива када се неправилно кајемо. Неки с покајањем мешају самооправдање, па чак и осуђивање, остављају по страни лично покајање за своје грехове и прелазе на духовну беседу, или што је још горе, дотичу се питања из свакодневног спољашњег живота. То их расејава и слаби покајничко осећање.
Неки окривљују свештеника и кажу: “Отац није успео да изазове нека осећања код мене. Код другог сви плачу, а овај…”
Овакво схватање је неправилно. Није свештеник крив зато што у исповеднику нема срдачне скрушености, што нема покајничких суза. Узрок овога човек треба да тражи у самом себи. Значи, у његовој души нешто није како ваља. Наравно, похвално је кад свештеник врши исповест с великим духовним надахнућем, али ако је свештеник у поодмаклим годинама и ако је болестан, да ли се од њега може захтевати посебно надахнуће? А да ли је то толико и потребно?
Раније није било заједничких исповести. Свештеник није морао да подсећа оне који су исповедали шта су можда згрешили зато што је свако од њих добро знао своје грехове. Хришћани су строго пазили на своје поступке, дела, речи, па чак и помисли, и због тога су брзо и сигурно набрајали све што су имали на савести. Нису морали посебно да напрежу сећање: савест као да им је дошаптавала све грехове.
Сад, пак, људи долазе на исповест код свештеника и не знају шта да кажу. У чему је ствар? Који је разлог за то што је савест људи огрубела и отупела, и човек више не осећа како га она гризе, постао је као да нема савести. Греши и не примећује да греши, а понекад умањује грех, тј. говори: “То је мали грех, Бог неће питати за њега” – и не каје се. Ђаво се радује оваквој безбрижности људи, радује се што не живе трезвено, што не пазе на себе и уљуљкује их умишљеном праведношћу. Он им сугерише помисао: “А шта сам нарочито урадио? Нисам убио, нисам украо. Живим као сви други.” Испада да нема потребе за покајањем. Ето како зли дух лукаво прилази…
Дакле, пријатељу мој, да бисмо посрамили злу силу, да не бисмо доспели под њен утицај и да не бисмо погинули заувек, такође треба да научиш да се правилно кајеш и да не очекујеш да те други натерају да осетиш скрушеност због својих грехова.
Јер, ако осећаш скрушеност због грехова само на исповести и то још само ако је свештеник красноречив и има нарочиту силу благодатне молитве која пали срца – да ли је таква скрушеност поуздана и чврста? Какве плодове може да донесе овакво покајање? Слушамо – плачемо, кајемо се… Изашли смо из храма и заборављамо да смо осећали скрушеност због грехова, да смо се кајали и давали обећање Богу, као да смо дали заклетву пред Крстом и Јеванђељем, да се нећемо вратити ранијим гресима и да ћемо се уз Божију помоћ поправити… Све смо заборавили. Опет почињемо да празнословимо, да осуђујемо, да клевећемо, да се једимо, гневимо и свађамо… ево то је најстрашније. То значи да у нама нема правог, истинског покајања: постоји само форма покајања, а нема духа покајања. А Господу није потребна форма, већ суштина! А суштина покајања се несастоји само у томе да махинално изговоримо грехове пред свештеником, већ је главно да срце, одакле излазе помисли, не прима зле речи и зла дела, већ да прима само чисте и свете помисли и осећања, а да свему злом каже: „Не пристајем.“ Суштина покајања се састоји у исправљању греховног живота, у самоусавршавању. Овакво покајање је плодотворно, оно увек доноси добре плодове. Уколико човек речима говори: „Опрости,“ а сам и даље чини зло, као што је чинио, то се не може назвати покајањем. То је лицемерје пред Богом. Сачувај, Боже!

ТРИ МОМЕНТА ПОКАЈАЊА

Циљ покајања је исправљање греховног живота и творење добрих дела. У покајању, као и у свакој другој ствари, постоје специфични одређени моменти. Истинско покајање одређују три момента:

1.Испитивање савести.
2.Скрушеност срца.
3.Исповедање својих грехова речима.

Међутим, пре него што приступимо објашњавању ових момената морам да те упозорим да кад пожелиш да постиш и припремиш се за Причешће може да се појави мноштво препрека, унутрашњих и спољашњих. Не обраћај на њих никакву пажњу. Уколико испољиш непоколебљивост све препреке ће нестати.
И друго на шта нарочито треба да обратиш пажњу јесте да време између исповести буде испуњено духовном борбом, напорима воље усмереним ка добру. На пример, веома смо причљиви. Волимо да се шалимо да се смејемо, сами се смејемо и друге засмејавамо, причамо вицеве, а све је то грех. Ретко ко се препорађа после прве исповести и постаје озбиљан и благочестив. Обично људи кажу: „Па шта да радим кад ми је такав карактер?“ Управо такви и треба марљиво да пораде на себи, треба да се приморавају на ћутање.

ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ

Кад почнеш да се припремаш за исповест пре свега испитај своју савест, завири у своје срце. Погледај у којој мери је испрљано гресима. Уз Божију помоћ, присети се свих грехова које си учинио после последње исповести, а онај ко се спрема да прими монашки постриг присећа се својих грехова од седмогодишњег узраста.
Провери себе: да нема у теби недостатка вере, наде и љубави; да нема самоуверености, окорелости, раздражљивости, стомакоугађања, малодушности, роптања, унинија и других грехова.
Уколико овај моменат покајања оствариш с дужном пажњом у теби ће се неизбежно појавити и скрушеност срца, а ако нема скрушености то говори о окамењеној безосећајности, о мртвачкој хладноћи, значи, његова душа је у опасности.
У том случају треба читати и сећати се житија светих и њихових поука. Они су себе сматрали првим грешницима и с искреним убеђењем вапили Господу: “Никто же согреши на земли от вјека, јако же согрјешил аз, окајаниј и блудниј.” (“Нико на земљи од памтивека није згрешио као ја, проклети и блудни.”) Уколико се будеш равнао по њима и на њих се угледао, сигурно ће се појавити скрушеност и ти ћеш заплакати над собом.
Искрено покајање је почетни степен светости, а хладнокрвност и равнодушност представљају удаљавање од светости, умирање ван Бога. Кад благодат дотиче срце и обасјава га са свом светлошћу показује се хаос у души и тада искрено спознајемо своје грехове, чиреве и ране душевне.
Људи који не теже ка благодати погружени су у греховни мрак и невиде ништа у свом срцу, а ако нешто и виде, не ужасавају се, зато што се непореде са свецима, већ са себи сличнима. Провери себе и по заповестима Божјим: да не нарушаваш можда неку од њих, а такође и по неким молитвама (на пример, 3. вечерња и 4. пред Причешће).

ОСНОВНИ И СЕКУНДАРНИ ГРЕХОВИ

Добро је ако умеш да разликујеш основне грехове од секундарних. Уколико не умеш, научи. То је веома важно. Морамо да знамо због чега највише треба да осећамо скрушеност и шта да поправљамо. Ево, на пример, ако смо расејани на молитви, уколико нас у цркви напада дремеж и ако смо непажљиви, ако нас не занима чак ни читање Светог Писма то се догађа или због маловерја и недостатка љубави према Богу или због лењости и безбрижности. Уколико у Цркви за време богослужења шетамо, разговарамо и гурамо се, ако миропомазању, крсту и плаштаници прилазимо без свештеног страха, задржавајући оне који стоје иза нас, и ако се гурамо испред оних који стоје испред нас, уколико чекајући да узмемо богојављенску водицу и водицу малог освећења на молебанима не стојимо у реду, већ се гурамо, да тако кажем, преко туђих глава, то значи да у нама нема страха Божијег и мљубави према ближњима.
Уколико се много бринемо за своју спољашњост и уређење дома то значи да смо сујетни. Уколико превише к срцу примамо неуспехе у свакодневном животу, ако тешко подносимо растанак, неутешно патимо за преминулима то говори да не верујемо у Промисао Божји и тако даље. У нама има самооправдања, нетрпљења прекора, таштине, тврдоглавости, али је још важније увидети њихову везу са самољубљем, себељубљем, уображеношћу и гордошћу и управо на ове основне грехове треба обратити сву своју пажњу. Постоји добро средство које нас доводи до спознаје сопствених грехова – треба да се сетимо за шта нас окривљују људи, посебно они који живе поред нас, ближњи. Њихове оптужбе, прекори и напади су готово увек основани. Приликом испитивања себе треба пазити да човек не падне у претерану подозривост према сваком покрету срца. Уколико кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за разлику између битног и небитног. У том случају треба оставити испитивање себе и молитвом и добрим делима измолити опроштај и просветлити душу.
Припрема за исповест се не састоји само у томе да се што је могуће детаљније присетимо, или чак запишемо своје грехове, већ пре свега у томе да искрено постанемо свесни своје кривице, да бисмо своје осећање покајања довели до скрушености срца, и ако је могуће, пролили сузе покајања.

СКРУШЕНОСТ СРЦА

Знати своје грехове још не значи кајати се за њих. Туга због почињених злих дела, плач због грехова – ево шта је најважније у делима покајања. А ако нема суза? Шта онда да се ради? Не треба очајавати! И у том случају се свеједно треба кајати, кајати, кајати, ма како да смо хладни и безосећајни, надајући се само у милост Божју. До хладноће и безосећајности обично долази кад у срцу нема страха Божијег, због маловерја или скривеног неверја. Понекед човек на исповести крије да не верује у загробни живот или да сумња у његово постојање, и због тога га Господ кажњава хладноћом. Господ као да човеку у души говори: “Ти ниси хришћанин, ти си незнабожац. Постани свестан да немаш вере, покај се и тада ћу те утешити, опростићу ти грехове и послаћу ти радост.” Заиста, какви смо ми то хришћани ако не верујемо у бесмртност душе? Ако не верујемо да ћемо вечно славити Господа кад нас удостоји такве милости? У том случају се губи сав смисао вере у Бога! А како много има таквих хришћана – незнабожаца. Јаој нама! Провери себе, Д! Да ниси можда и ти незнабожац?

ПЛАЧ

Плач због грехова има велики значај у покајању. На томе ћу се задржати нешто детаљније, зато што неправилно схваташ плач. Знај да не потиче плач од суза, већ сузе од плача. Код неких људи нема суза, они се уздржавају у присуству других људи, али њихово срце плаче крвавим сузама осећајући искрену скрушеност због грехова. Ево, кад човек не обраћа пажњу на туђе грехове, кад анализира само своје грехове и осећа скрушеност због њих управо тада стиче плач. Плачем се назива изобиље покајничких осећања.
Човек са свом искреношћу признаје своју душевну немоћ. Он види своју слабост, своју беспомоћност; свестан је да својим снагама никад неће моћи да се ослободи греховних чирева и душевне прљавштине без помоћи Господа и он с најдубљим смирењем пада ничице пред Крст, преклиње распетог Господа да му опрости грехове којима Га поново разапиње на Крсту.
У смиреном грешнику појављује се осећање присуства Божијег. Понекад се дешава да свака ћелија у организму осећа Његово присуство, Његову близину. Појављује се страх Божји, понекад тако јак да се човеку чини да му се диже коса на глави и свештени трепет као дрхтавица прожима његово тело. У човеку се појављује сећање на смрт, страх да ће бити осуђен на Страшном Суду због грехова и из његових очију тече незадржива бујица суза. А кад човек у свом срцу осети да му се грехови опраштају, кад осети лакоћу, тишину и радост тада он као утешено дете на грудима нежног оца или мајке непрестано понавља речи: “Исусе мој! Радости моја! Срећо моја! Љубави моја! Не остављај ме!” У том тренутку човек жели да се ослободи тела како се више никада не би растајао од Христа. Ево шта значи истинско покајање. После велике туге грешник добија велику – велику радост и утеху – сједињење душе с Господом. Управо то је највећи плод истинског смирења и покајања.

Помози нам, Господе, да подражавамо истинском смирењу

* * *

Схиигуман Сава (Остапенко): «Одговор на писмо о покајању»

Превод: Марина Тодић
син

Comments are closed.

Translate »