Христос воскресе!

Овим радосним поздравом, а којим је објављено да је Распети на Голготи победио не само своје мучитеље, жедне свете крви Његове, него и највећег мучитеља човековог и да је велико дело ради кога је Христос – Спаситељ дошао међу људе, на земљу – завршено поздрављам и ја вас, синови и кћери моје, драга браћо и сестре. Христос Воскресе!

је радосан поздрав Божје превелике љубави према нама – деци Његовој, спојене са највећим догађајем нашег искуплења, нашег примирења са Оцем нам Небесним, и најзад, нашег враћања ка извору праве среће и истинског благостања.

Христос Воскресе!

Бесмртна душа моја! Ради тебе је спремљена пребогата духовна гозба и весеље овог великог дана. Радуј се! Ако има у години дана радосних за тебе – онда знај да је овај дан радост свију радости, дан весеља свију весеља; он је, заиста, празник свију осталих празника. У Пасхи Господњој налазимо смисао и значај свију осталих наших празника и свију благих у години дана. Ускрс Господа нашег је за све дане нашега живота оно што је сјајно Божије сунце за сва остала небесна тела.

Нека се радује свака жива душа, јер нема више смрти! Смрћу Најсветијег побеђена је она смрт, која је била као последица тешкога безакоња – учињенога греха.

Ако упитамо сиромаха – онога, који се злопати са немаштином и оскудицом, што сматра он за срећу, он ће нам дати онакав одговор какав ми већ унапред можемо очекивати: Имати свега што је потребно за живот у изобиљу – то је права срећа и не оскудевати ниучему што срце зажели то мора бити неописана радост!

Ако упитамо болесника – онога, који је много дана и ноћи у болесничкој постељи а живи на разним травама и прашковима, што сматра он за срећу, он ће нам дати онакав одговор какав ми већ унапред можемо очекивати: Имати добро здравље – то је права срећа; здраво тело, то мора бити неописана радост – јер ту мора и душа да буде здрава.

Ако упитамо оне што су по затворима, у оковима – оне што су уопште лишени слободе те носе терет тешког робовања, шта они сматрају за срећу и они ће нам дати онакав одговор какав ми већ унапред можемо очекивати: Бити слободан то је права срећа; слободно говорити, писати, слободно се кретати – то мора бити неописана радост.

Сиромах, дакле, жели богатство, болесник добро здравље а роб слободу. Сваки жели што мање оскудице, што мање страдања; сваки жели да се ослободи од непријатности – од онога, што му тело и овоземаљски живот мучи, дави и руши.

И заиста, био би врло неблагодаран труд онога који би у наше дане покушавао да доказује да је боље бити бедник и просјак него ли богат, или, да је боље трзати се и превијати на болесничкој постељи са хладним облогама на челу и топлим цреповима под табанима, него ли се здравим осећати и правити излете по овом лепом пролећном времену, или, најзад, да је боље у ропству или у изгнанству живети него ли у слободи и отаџбини.

Иако ми живимо у времену када се чисти реализам ставља на чело свију осталих начела човечјег живота – а што је исто што и чисти материјализам, ипак нико не може порећи да богатство, здравље и слобода имају једног много опаснијег супарника него ли што су сиромаштво, болест и робовање. Име овог опасног супарника – љутог непријатеља њиховог ми сви знамо – кад га се сетимо ми га се плашимо…

Смрт! – то је име овог љутог непријатеља…

Ко је тај међу рођенима од жене који се њеној моћи успротивити може?

Где се она роди? Где је тајна њене моћи? Ко је тај који јој даде такву безграничну власт над нама? Где је наш разум, наша техника наше богатство? Зар човек није постао господарем свију морских дубина и небеских висина? За њега више нема пространствених даљина…

А пред силом смрти – ипак, он је жалосан, ништаван.
Нема тога богатства којим се смрт подкупити може.
Нити здравља које она сломити не може.
Над слободом сваком она крст поставља.
И питање опет понављамо: Где је њен почетак? Где је тајна њене моћи?

Не морамо далеко трагати за њеним пореклом. Она је нама много ближа него многе друге ствари и телесне и душевне појаве у нама самима и око нас. Ми смо њој – баш највећем непријатељу нашег живота, готово најближи род, па се још чудимо како она слободно, самостално са нама располаже и како нас ређа по гробљима!…

Али пре него што је човек њено опако сродство упознао – он се сродио са непосредним својим крвником – са грехом. У надмоћности својој – у гордости својој, човек је пожелео да живи не само мимо Бога, него да буде бар Њему раван. Нико други него сам човек раскинуо је везу са Вечним – са Истином, са Правдом са Љубављу, са Милосрђем… Природно је да је на место Вечнога човек морао бити везан са оним који није Вечан, са временим – а одавде и са свима оним особинама којима располажу времени – са лажју, са неправдом, са пакошћу са насиљем…

Сродивши се са грехом – човеку више није било места у рају – предназначеним за вечни боравак.

Сродивши се са грехом – човек је сам узрок своме изгнанству из раја вечнога живота. Оно што није вечно – син је временога. Све што је времено, пролазно је… Смрт је круна времених створења. Све што се у времену рађа мора осетити на челу своме хладан пољубац смрти…

Али, нека је слава и хвала Мудрости Божјој, што је створивши како невидљиви тако и овај видљиви свет и давши му строго му одређене законе, ипак пожелео да бди над њим, да као брижни Отац стално брине о Својој творевини. Бог је љубављу свет створио; Божја љубав руководи ходом и животом васељене.

*

Човек је од почетка био предмет особите Божје љубави; на њему се најочитије пројављивала љубав Божја. Данашњи свети дан – дан особите Божје љубави према човеку, најјасније је сведочанство вечитог Божјег старања за грешног и смртног човека. Данашњи свети дан силином љубави Божје к нам – превазилази све што је досада за нас учињено; али баш због тога – овај нам свети дан даде то што нам се највише дати може… Наш највећи непријатељ је сатрвен. Најсветија жртва ослободила нас је највеће несреће: врата вечнога живота, вековима пред нама затворена и запечаћена, отворена су Христовим васкрснућем.

Мало је догађаја у историји човечанства, који би имали за собом толико јаких, непобитних доказа као што има Христово васкрснуће. Нема ни једног другог догађаја у историји целе васељене, који би имао такав утицај на даљи ход историје као догађај везан за ово јутро рано јутро, а који се догодио у врту Јосифа из Ариматеја.

Цела историја свете цркве наше, везана је за победу нашег Спаситеља над грехом и смрћу. Сумњати у ову најнепобитнију, најдокументалнију истину значи сумњати у истинитост целе наше историје – сумњати у истинитост вере наше свете, цркву Христову и њено спасоносно делање.

Христос Воскресе!

Ову свету – најспасоноснију истину за цео род човечански – ово рано и прерано јутро посведочи празан гроб: сама природа.

Ову свету – најспасоноснију истину за цео род човечански – ово рано и прерано јутро, посведочише и Божји ангели: „Што тражите Живога међу мртвима… Није овде, ево места где је положено било тело Његово… Није овде, него је устао – васкрснуо…“

Ову свету – најспасоноснију истину за цео род човечански и за све нас посведочише и жене, које ово јутро рано и прерано јутро, дођоше ка гробу да помажу тело Његово свето, оно тело, које је трећега дана било скинуто са крста и у гроб сахрањено. После жена – Апостоли Христови сведоче, који су Га целих четрдесет дана жива видели, са њиме говорили и истинитост чега, већина од њих, мученичком су смрћу посведочили.

Христос Воскресе!

У име овога најзначајнијег и најрадоснијег дана који нам је Божја љубав припремила, морам вам рећи браћо и сестре, синови и кћери, да нико од нас од сада не само да не треба него и да не сме оно што је прелазно, што је времено, што је земаљско да оцењује, да сматра за вечно. Заувек ће бити сваки онај међу нама изгубљен – сам ће себе осудити на вечита страдања и мучења, који би и помислио да неколико тренутака овога пролазног, временог живота жртвује за вечни, бескрајни живот. Па и највећи безумник треба да зна, да и најдубља овоземаљска старост једва да је равна једноме дану вечнога живота!

Посматрајући кроз светлост данашњег празника над празницима и данашње радости душе наше, сиромаштво и беду, болести и свакојака страдања, насиља сваке врсте која се могу вршити и над нашом слободом и нашим телом или тековином – морамо признати, да је на вечито сиротовање осуђен онај који је сиромашан у духовним благама, онај који је хладан и неосетљив не само према материјалној него и моралној беди и невољи брата свога; који затвара врата дома свога пред вапајем ближњега свога… Вечити ће болесник бити онај, који се не стара за лекарство душе своје – онај, који се не стара да одухотвори себе него киме господаре свакојаке телесне жеље и окореле страсти… Чувајмо се робовања духовног, чувајмо се затвора и окова који могу наложити на нас зло – грех. Робовати греху – значи робовати смрти робовати вечноме страдању и бескрајним мучењима…

Христос Воскресе!

Бесмртна душо моја! Ради тебе је спремљена пребогата духовна трпеза овога радосног дана! Онога, Кога су узалуд очекивали милиони несрећних душа, својом злом вољом на смрт осуђених, јер Га не дочекаше, ево ти си дочекала; теби је дато да верујеш у безграничну љубав Његову према теби, да Га чујеш, да Га видиш. Ово што се десило овога јутра – најсветији догађај међу свима догађајима, догодило се ради тебе, ради твога спасења! Милост Божја која се овога јутра – раног и прераног пројавила, превазилазила све Његове милости, јер ти је дато највише што ти се дати могло; ти си опет за вечита времена жива.

Нема више за тебе, душо моја смрти, јер Христос Воскресе!

Нема више смрти јер смрт би смрћу побеђена, јер Христос Воскресе!

* * *

Ниш, Васкрс 1926. године

Преглед Цркве епархије нишке, број 4,
Ниш април 1926, стр. 146-151.

Преузето са – Светосавље

Comments are closed.

Translate »