Велики Петак-Изношење Плаштанице у Свето-Ваведењској обитељи, Београд. Фото: Александар РадошКАКО ЈЕ НАСТАО ОБИЧАЈ ПАЉЕЊА СВЕЋА И КАНДИЛА

Обичај паљења свећа у црквама је у Русију дошао из Грчке, одакле су наши преци добили православну веру у време светог кнеза Владимира. Али тај обичај није настао у грчким црквама.

Свеће и кандила са уљем су се употребљавали у црквама још у давно време. Наредба да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију (Исх. 25, 31-37).

У старозаветној Мојсијевој скинији светиљке су биле неопходни део Свештенослужења и палиле су се увече пред Господом (Исх. 30, 8). У Јерусалимском храму првосвештеник је истовремено са свакодневном јутарњом жртвом која је служена у порти, тихо и са страхопоштовањем вршио припрему светиљки за вечерње паљење, а увече би их после вечерње жртве палио да горе целу ноћ. Кандила која су горела и те светиљке су били симбол Божијег руководства. “Ти си Господе, светлост моја”, – узвикује цар Давид (ИИ Цар. XXII, 29). “Ријеч је Твоја жижак нози мојој”, – каже он на другом месту (Пс. CXVIII, 105). Из храма је у домове старозаветних верника прешла употреба светиљки у суботње и друге празничне вечери, а посебно на Пасху. Пошто је Господ Исус Христос, “ноћу предао Себе за свет и његово спасење”, као и служио Пасху, може се претпоставити да су у Сионској одаји која представља праобраз православних храмова, при првом служењу Најсветије Евхаристије, такође гореле светиљке.

Свеће су палили и свети апостоли, и први Христови следбеници, када су се окупљали ноћу ради проповеди Божије речи, молитве и ломљења хлеба. О томе се говори у књизи Дела светих апостола: “И бијаху многе свијеће горе у соби где се бијасмо сабрали” (Дела XX, 8).

У првим вековима хришћанстава за време Богослужења су се увек палиле свеће.

С једне стране је за то постојала потреба: хришћани, гоњени од многобожаца, су се ради Богослужења удаљавали у подземља и катакомбе, а она су углавном служена ноћу, те се није могло без светиљки. Али са друге стране и оно што је најважније, светлост је имала духовни значај. “Код нас се Богослужење никада не служи без светиљки, – говорио је учитељ Цркве Тертулијан, – али их ми не користимо само да бисмо разгонили ноћну таму, – јер Литургију служимо при дневној светлости, већ ради тога да бисмо помоћу њих изобразили Христа – несотворену светлост, без које бисмо и у сред бела дана лутали у мраку».

Крајем другог века Бог је у Јерусалимској Цркви учинио чудо: када на Пасху у храму није било уља за кандила, епископ Наркис је наредио да се у кандила налије изворска вода – и она су горела све време Пасхе, као да су била напуњена најбољим уљем. Када су престала гоњења на Христову Цркву, и наступио мир, задржао се обичај паљења светиљки и свећа.

Ниједно Богослужење, нити било које друго свештенодејство се није служило, као што се и данас не служи без светиљки. У старозаветна времена је пред књигом Мојсијевог закона непрекидно горело кандило, симболишући да Закон Божији представља светлост човеку у његовом животу. А пошто је у новозаветна времена Божији Закон садржан у Јеванђељу, онда су у Јерусалимској Цркви прихватили као правило да се пре изношења Јеванђеља носи упаљена свећа, а за време читања Јеванђеља се пале све свеће, симболишући то да Јеванђељска светлост просветљава сваког човека.

Тај обичај се пренео и на друге помесне Цркве. Као последица тога почело се паљењем свећа и кандила не само испред Јеванђеља, већ и испред гробова мученика, икона светих, као и у знак сопствене благонаклоности према светињи. Јероним је у посланици против Вигиљанција тврдио: “у свим Источним Црквама се за време читања Јеванђеља пале свеће и при сунчевој светлости, и то не ради разгоњења таме, већ као знак радости, да би се материјалном светлошћу изобразила друга светлост … Неко други ово чини у част мученика”.

“Кандила и свеће изображавају вечну Светлост, као и светлост којом сијају праведници”, – каже свети Софроније, Патријарх Јерусалимски (VII век). Свети Оци VII Васељенског Сабора су одредили да се у Православној Цркви светим иконама и моштима, Христовом Крсту и Светом Јеванђељу одаје част кађењем тамјаном и паљењем свећа. Блажени Симеон Солунски (XV век) пише, да се “свеће пале пред иконама светих и ради њихових добрих дела у свету…”

СИМБОЛИЧКО ЗНАЧЕЊЕ СВЕЋА, СВЕЋЊАКА, КАНДИЛА И СВЕТЛОСТИ У ЦРКВИ

Светлост у православној цркви изображава небеску Божанску светлост. Она такође означава и Христа као Светлост свету, Светлост од Светлости, Светлост истинску, Која просвећује сваког човека, који долази у свет”.

Древне византијско-руске цркве су имале веома уске прозоре, због чега је у њима био полумрак и сумрак чак и у најсунчанији дан. Али то није тама, нити потпуно одсуство светлости. То означава овоземаљски људски живот, погружен у сумрак греха и незнања, у коме међутим светли светлост вере, светлост Божија: “И виђело се свијетли у тами, и тама га не обузе” (Јн. 1, 5).

Сумрак у цркви означава тај мислени духовни сумрак, покров, којим су обавијене Божије тајне. Мали, уски прозори на древним црквама, који су симболизовали изворе Божанске светлости, су у црквама стварали такву атмосферу, која је у потпуности одговарала наведеним јеванђељским речима и правилно изображавала природу ствари у духовној области живота.

Спољна светлост је пуштана у унутрашњост цркве само као одраз нематеријалне светлости, и то у веома ограниченој количини. Светлост у ужем смислу у црквеном поимању представља само Божанску светлост, Христову светлост, светлост будућег живота у Царству Божијем. Тиме је одређен и карактер унутрашњег осветљења цркве. Он се никад није назначавао ради тога да би било светло. Светиљке у цркви су увек имале духовно-симболичко значење. Оне се пале и дању, за време дневних служби, када има довољно светлости од прозора. У уставним случајевима, светиљке у црквама се за време вечерњих и ноћних Богослужења могу палити у веома малом броју, а при читању Шестопсалмија на свеноћном бденију се гасе све свеће, сем свећа на средини цркве, где стоји чтец, испред икона Христа, Мајке Божије и Светитеља коме је црква посвећена. Тада је сумрак у цркви веома густ, али никада није потпуни мрак: “Виђело се свијетли у тами”. Зато се у време празничних и недељних Богослужења пале све светиљке, па тако и оне највише – паникандило и полијелеји, изображавајући тада у потпуности Божиjу светлост, која сија вернима у Царству Небеском и садржи већ у духовном значењу прослављани догађај. Симболички карактер светлости у цркви се такође потврђује и саставом свећа и кандила која горе. Верни су у старо време приносили цркви восак и уље као добровољне жртве. Литургичар XV века, блажени Симеон, архиепископ Солунски, објашњавајући симболичко значење воска, каже да, чисти восак означава чистоту и неисквареност људи који га приносе. Он се приноси као знак нашег раскајања у упорности и спремности на послушност Богу слично мекоћи и савитљивости воска. Као што восак који су пчеле направиле после сакупљања нектара са цвећа и дрвећа симболички означава принос Богу као од све творевине, тако и горење воштане свеће, као претварање воска у огањ, означава обожење, претварање овоземаљаског човека у нову твар дејством огња и топлине Божанске љубави и благодати.

Уље, као и восак, такође означава чистоту и искреност човека у његовом поклоњењу Богу. Али уље има и своје посебно значење. Јелеј је уље плодова маслиновог дрвећа, маслина. Господ је још у Старом Завету наредио Мојсију да као жртву Богу приноси чисти јелеј без талога (Исх. 27, 20). Сведочећи чистоту људских односа према Богу, јелеј представља знак Божије милости према људима: он смекшава ране, има исцелитељско дејство, оплемењује храну. Кандила и свеће имају велико богослужбено и тајно значење. Они горе у олтару за Престолом на посебном свећњаку са седам свећа; кандило или свећа се на свећњаку ставља на Горње место, на Престо, на Жртвеник, док кандила могу да се пале и испред одређених икона у олтару.

Кандила се на средини цркве обично пале испед свих икона, а испред посебно поштованих икона се пали и по неколико њих: поред тога, стављају се велики свећњаци са рупицама за велики број свећа, како би верници могли да поставе свеће поред одређених икона. Велики свећњак се увек ставља на средину цркве са источне стране аналоја, где се налази икона Светитеља који се слави тога дана. Посебан свећњак са великом свећом се износи на малом входу на вечерњој и на великом входу на Литургији, као и пре читања Јеванђеља, када се оно износи на входовима или ради читања. Та свећа означава светлост Христове проповеди, Самог Христа, као Светлост од Светлости, Светлост истинску. Исто значење има и свећа на свећњаку којим свештеник заједно са кадионицом после Литургије Пређеосвећених Дарова благосиља народ са речима “Светлост Христова просвећује све”. Посебан духовни значај имају и свеће у архијерејским дикирима и трикирима. За време кађења цркве у уставним случајевима ђакон претходи свештенику који врши кађење са посебном ђаконском свећом, која означава светлост апостолске проповеди, која претходи примању вере у Христа међу народима, то јест као да претходи Христу, Који долази к људима. Упаљене свеће у рукама свештеника се налазе у за то уставом одређеним деловима Богослужења. Посебним свећњаком са три свеће свештеник благосиља народ после васкршњих служби. У централном делу цркве се из купола према доле спушта велики свећњак са великм бројем свећа, које се пале у одређеним моментима – то је паникадило или паникандило. Из купола споредних олтара са стране се спуштају у цркву слични свећњаци мањих размера, који се називају поликандила (полијелеји). Поликандила имају од седам до дванаест свећа, а паникандила више од дванаест.

Црквених свећњака има разних. Свећњаци свих врста, поред практичног назначења симболизују ту духовну узвишеност, захваљујући којој светлост вере светли целој кући, целом свету. Паникадило (у преводу са грчког свећњаци са много свећа) се спуштају одозго у централни део цркве, и поликандила, која се налазе у споредним олтарима, са великим бројем свећа представљају Небеску Цркву као скуп, сазвежђе људи, који су освећени благодаћу Духа Светога, просвећени светлошћу вере, у којима гори пламен љубави према Богу и који нераздвојно пребивају у светлости Царства Небеског. Због тога се ти свећњаци и спуштају одозго у тај део цркве у коме је окупљена овоземаљска Црква, која је призвана да духовно стреми навише, ка својој небеској сабраћи. Небеска Црква осветљава својом светлошћу земаљску Цркву, разгонећи од ње таму – такав је смисао висећих паникадила и поликандила.

На иконостасу и скоро испред сваког киота у цркви виси једно или неколико кандила, и стоји свећњак са упаљеним свећама. “Свећњаци, који горе испред икона, означавају да је Господ неприступна светлост и огањ за непокајане грешнике, а за праведнике огањ очишћујући и животворни; да је Мајка Божија Мајка светлости и да је Сама најчистија неугасива светлост, која светли целој васељени, да је Она Купина Која гори и несагорева, примивши у Себе Божански огањ – огњени Престо Сведржитеља …да су свети светиљке које горе и светле целом свету својом вером и врлинама …” (св.праведни Јован Кронштатски).

“Свеће испред Спаситељевих икона означавају да је Он Светлост истинска, која просвећује сваког човека који долази у свет (Јн. 1, 9), а истовремено и Огањ који опаљује или оживотворава наше душе и тела; свеће пред иконама Мајке Божије означавају да је Она Мајка неприступне Светлости, а истовремено и Њену пламену љубав према људском роду; да је Она у Својој утроби носила Божански огањ и нетакнута њиме носи у Себи вечно Божански огањ који се уселио у Њу; свеће испред икона светитеља означавају пламену љубав светитеља према Богу, ради Кога су жртвовали све, што је човеку драго у животу … означавају да су они светилници који нам горе и светле својим животима, својим врлинама и наши усрдни молитвеници пред Богом, који се и дан и ноћ моле за нас; упаљене свеће означавају и нашу пламену усрдност према њима и жртву од срца…”

Кандило, које виси испред иконе, симболизује древни огњени стуб, који је по ноћи извео Израиљ. Свеће, које горе на свећњаку, постављене око кандила, подсећају онога који се моли на купину, трнов грм, који је горео, али није изгорео, и у коме се Бог јавио Мојсију. Купина, која је горела а није сагоревала је посебно била праобраз Мајке Божије.

Свеће, које су постављене по правилним круговима, означавају кола која су узнела светог Илију, а сами кругови изображавају точкове тих кола.

“Огањ упаљених … свећа и кандила, као и сама кадионица са запаљеним угљем и мирисним тамјаном нам изображавају духовни огањ – Духа Светог, Који је сишао у виду огњених језика на апостоле, спаљујући наше греховне пороке, просвећујући наше умове и срца, распаљујући наше душе пламеном љубави према Богу и једних према другима: огањ испред светих икона нас подсећа на пламену љубав светих према Богу, због које су они омрзнули свет и све његове прелести, сваку неправду, подсећајући нас на то да и ми треба да служимо Богу, да Му се молимо пламеним духом, што ми најчешће не успевамо, јер су нам срца охладнела. Тако је у цркви све поучно и нема ничег бесмисленог, непотребног” (св. Праведни Јован Кронштатски).

ПРАВИЛО ПАЉЕЊА СВЕЋА У ЦРКВИ

Паљење свећа у цркви је посебно дело, које је тесно повезано са појањем песама и свештенодејствима. На свакодневним Богослужењима, када се у свим молитвама изражава само једно: покајање, скрушеност и туга због грехова, и осветљење је минимално: понегде гори усамљена свећа или кандило. У празничне дане – као например за Васкрс, када се прославља победа Христа Спаситеља над смрћу и ђаволом, или например када се прослављају људи који су посебно угодили Богу, црква испољава своје славље великом светлошћу. Тада се већ пале поликандила, или како код нас кажу паникадила, што у преводу са грчког значи велики број кандила. На највећи хришћански празник – светло Христово Васкрсење не само да се осветљава цела црква, већ и сви православни стоје са упаљеним свећама.

Дакле, што је радосније и свечаније Богослужење у цркви, то има и више светла. Црквени Устав прописује да се при радоснијим и свечанијим службама пали више свећа, а при мање свечаним, или тужним, посним – мање. Због тога на повечерју, полуноћници, и часовима гори мање светиљки, него на вечерњи, јутрењу и Литургији.

За време читања Шестопсалмија, свеће у цркви се гасе. То се ради због тога да би се псалми, који изражавају свест о свом греховном стању, и великом броју непријатеља који траже да погубе душу и тело, слушали са пажњом и страхом, како су писали свети Оци, како би свако ко стоји у мраку могао да уздахне и заплаче.

Мрак за време читања Шестопсалмија посебно доприноси усредсређености и обраћености у унутрашњост сопствене душе. У средини Шестопсалмија је свештеник, који као да узима на себе звање Заступника и Искупитеља целог људског рода, излази на олтар и пред Царским Вратима, као пред затвореним рајем, приноси Богу молитву за све људе, читајући тајно светлосне молитве. Једно од објашњења светлосних молитви указује на то да се оне тако називају због тога што у себи садрже благодарење Богу за ноћну светлост, која нам се дарује у свећама, и молитву да нас Господ под видом материјалне светлости поучава и научи да ходимо у истини. О таквом благодарењу и молитви пише свети Василије Велики: “Наши оци су нашли за сходно да не примају са ћутањем Божију благодат, већ да захваљују чим се она појави”. У пророчком стиху “Бог Господ и јависја нам” се прослављају два Христова Доласка: први, као да је ујутру, у телу и сиромаштву, и други, у слави, који као да ће се десити ноћу, када наступи крај света.

У време узношења мирне јектеније пале се све свеће у цркви, симболишући тако да их је обасјала слава Господња. На Литургији се као на најсвечанијем Богослужењу, у току свих дана у години (то јест радним данима и на празнике) пали више свећа него на другим службама. Прва свећа се пали на том месту где почиње Богослужење, а то је Жртвеник. Затим се пале свеће на Престолу. «Свеће које горе на Престолу изображавају нестворену Тројичну Светлост, јер Господ живи у светлости неприступној (1 Тим. 6), и Божански огањ спаљује нечастивост и грехе наше» (св.праведни Јован Кронштатски). Те свеће пали ђакон или сам свештеник. После тога се пале свеће пред иконама Спаситеља, Мајке Божије, Светитеља коме је црква посвећена и других Светих.

На почетку читања Св.Јеванђеља, свеће се као и у древна времена, пале у целој цркви, симболишући Христову светлост која просвећује целу земљу.

Паљење свећа у цркви је део службе, то је приношење жртве Богу, и како се недостојним понашањем не сме нарушавати црквени поредак, тако се не сме стварати неред, предајући своју свећу кроз целу цркву за време службе, или што је још горе, гурати се према свећњаку да би сами поставили свећу.

Уколико желите да упалите свећу онда дођите пре почетка службе. Тужно је видети људе који су закаснивши, дошли на половину службе, и како они онда у најважнијим и најсвечанијим тренуцима Богослужења, када се сви погружавају у благодарење Богу, нарушавају црквени поредак, предајући своје свеће и одвлачећи пажњу других верника.

Ако је неко закаснио на службу, нека сачека крај Богослужења, а затим ако има такву жељу или потребу, упали свећу, не одвлачећи пажњу других и не нарушавајући црквени поредак.

Свеће и кандила се не пале само у Цркви, већ и у кућама благочестивих хришћана. Преподобни Серафим, велики заступник пред Богом за живе и упокојене, је овако објаснио велики значај свећа и кандила: “Имам …много особа, који се старају о мени и чине добро мојим сиротицама. Они ми доносе уље и свеће И моле ме да се помолим за њих. И онда их ја када почнем да читам своје правило помињем појединачно. Али пошто због великог броја имена не могу да их помињем на сваком месту правила, где треба, јер тада не бих имао времена да завршим своје правило, онда ја упалим све те свеће за њих као жртву Богу, за свакога по једну свећу, а за друге непрекидно палим кандила; и на месту у правилу на коме треба да их поменем кажем: “Господе, помени све те људе, слуге Твоје, за чије душе сам Ти ја убоги упалио ове свеће и кандила”. А да то није моја, убогог Серафима, људска измишљотина, или просто моје старање, ни на чем Божанском засновано, навешћу вам за то као потврду речи из Светог Писма. У Библији се каже да је Мојсеј чуо глас Господњи, који му је рекао: “Мојсије, Мојсије! Реци брату твојему Аарону, да упали преда Мном канидла у току дана и ноћи: јер Ми је та жртва угодна и благопријатна”. Ето због чега је Света Божија Црква прихватила као обичај да се у светим храмовима и кућама верних хришћана пале кандила, пред светим иконама Господа, Мајке Божије, Светих Ангела и Светих људи, који су угодили Богу”.

Као што видимо, црквена свећа је свето наслеђе Православља. Она је симбол нашег духовног савеза са светом Мајком-Црквом.

Свећа нас подсећа на наше крштење. Три свеће се стављају на саму крстионицу, у част Свете Тројице, у име које се врши крштење. Наши кумови, су изговарајући у наше име завете одрицања од сатане и сједињења са Христом, са свећама у рукама стајали поред те крстионице. Свеће, које су они држали у рукама су показивале веру у то, да та Тајна даје просвећење души онога који се крсти, да тај човек иде од таме ка светлости и постаје син светлости, због чега се и само крштење назива просвећењем.

Свећа нас подсећа на наше склапање брака. Свеће се дају онима који се заручују и венчавају. Упаљене свеће у рукама оних који се сједињују у Тајни брака сведоче о чистоти њиховог живота. Посредством свећа, које су упалили нововенчани, као да сија чистота брака. Са свећама се служи и Тајна јелеосвећења. Око кандила или неког другог суда са вином и уљем се пали седам свећа које изображавају седам дарова Духа Светога, а сви верници држе у рукама упаљене свеће у знак своје пламене молитве.

Са свећама се служи и обред погребења, и свећа нас подсећа да ћемо и ми лежати у гробу, окружени са четири свећњака са упаљеним свећама, које симболизују крст, а наши рођаци и ближњи ће за време парастоса држати у рукама упаљене свеће, које изображавају Божанску светлост, којом је хришћанин просвећен на крштењу.

Један поглед на црквену свећу може у души православног човека да изазове најдубље мисли о животу и смрти, о греху и покајању, о тузи и радости. Много, много говори црквена свећа и осећају и уму верника.

ДУХОВНО ЗНАЧЕЊЕ ЦРКВЕНЕ СВЕЋЕ – НАШЕ ЖРТВЕ БОГУ

Свеће, које верници купују у цркви, како би их ставили на свећњак поред икона, имају неколико духовних значења: пошто се свећа купује, она је знак добровољне човекове жртве Богу и Његовој цркви, испољавања човекове спремности на послушање Богу (мекоћа воска), његовог стремљења ка обожењу, претварања у нову твар (горење свеће). Свећа је такође сведочанство вере, човековог присаједињења Божанској светлости. Свећа представља топлину и пламен човекове љубави према Господу, Мајци Божијој, Ангелу или Светитељу, поред чијих икона верник поставља своју свећу.

Упаљена свећа је симбол, видљиви знак, који изражава нашу пламену љубав и благонаклонот према ономе за кога се та свећа пали. И уколико нема те љубави и благонаклоности, онда свећа нема никакво значење, и наша жртва је узалудна. Нажалост, то се веома често дешава. Многи који пале свеће “за здравље” и “покој душа”, за успех неког дела, не само да не воле оне за које пале свеће, већ чак не знају коме их пале.

Прихваћено је да се пале свеће своме Ангелу, то јест Светитељу, чије име носимо[1]. А да ли многи знају житије тог Светитеља? А ако га не знају могу ли да га воле?

Неки од нас се сете Бога, Мајке Божије, и Светитеља само онда када уђу у цркву, и то на неколико минута, и мисле да је довољно да поставе свећу пред иконом, и да ће се њихова молитва испунити – као да су Богу, Пресветој Богородици и Светитељима потребне свеће!

Често живећи као неверујући, као пагани, или још и горе, не знајући Закон Божији, мислимо да смо поставивши свећу испунили своју обавезу, постали чисти и праведни – као да свећа може да умоли и умилостиви Бога за нас! Бива некад и горе. Неки не само да не сматрају да је грех обманути некога, опљачкати, већ се још и радују када им то пође за руком. И затим мисле да уколико су на празник уплаили свећу у цркви или кандило у кући пред иконом, да се Бог неће љутити на њих због лажи, превара, увреда људи.

У каквој су страшној заблуди ти људи! Без љубави према Богу и ближњему, као према самом себи, без испуњавања Заповести Господњих – нису потребне ни наше свеће. Нико их не захтева од нас. Бог жели да Га љубимо свим својим срцем, поштујемо свом душом, ревносно испуњавамо Његове свете заповести и целим својим животом Га прослављамо. Његовим светим Угодницима је угодно да им подражавамо, као што су и они подражавали Христу[2], како бисмо били слични њима и са свим трудом и брижношћу следили оне који живе као они који су угодили Богу, а нису следили непријатеље Христовог Крста, чији је крај погибија. Ако живимо тако да је у нашој души Божија светлост, а у срцу огањ љубави према Њему и онима који су Му угодили и ревносно им подражавамо, – у том случају ћемо поставити свеће и упалити кандила испред њихових икона: то и друго, као видљиво испољавање наше унутрашње светлости и огња, ће им бити угодно.

А ако је у нашој души непрегледна тама и ако је наш живот – грех и беззакоње, шта су онда наше свеће и кандила? Ништа! А било би добро да су заиста само ништавило. Не, оне растужују Господа Бога и Његове Светитеље и не изазивају код њих љубав и милост, већ гнев и казну. Замислите само: ко је преваром и беззаконито скупио милионе рубаља и потом мисли да ће са дебелом свећом не само покрити сва своја беззаконита дела, већ да ће још заслужити и милост од Бога – шта он жели да уради и чему се нада? Да ли он жели да обмане Господа Бога и да поткупи Његов свети суд? Да, страшно је помислити и рећи, али то је тако. Дакле, због чега такав човек држи свеће? Да ли су оне сведочанство тога да он љуби Бога? Да он љуби Бога, он би живео по Божијем Закону, а пошто не живи по Божијим заповестима, значи да Га не љуби и не познаје. Шта онда представљају његове свеће? Лаж и обману – као што су лаж и обмана све његове речи; као што су лаж и обмана све његове клетве; као што су лаж и обмана сва његова дела. Али речи, клетве и дела се односе на људе; а свеће се приносе Богу и Његовим Угодницима… И ето чиме мисле да угоде Господу Богу, Који види свако наше дело, сваку нашу реч и сваку мисао! И чудно је како човек може да буде заслепљен. Како частан човек може да прими нешто од крадљивца и пљачкаша? Не само да не прима, већ сматра увредом уколико се такав човек дрзне да му се јави. И онда се свеће постављају на основу онога што је добијено преваром и свакаквим неправдама. За кога они сматрају Бога? Или они у ствари мисле да је Богу угодно и пријатно то што би увредило сваког часног човека? Погибељна заблуда! И она је још више погибељна јер се они потпуно умирују са својим свећама и уверени су да поставивши их могу и даље да без страха и казне наставе да чине беззакоње.

Не, то није тако. Послушајте, шта је Господ говорио још Јеврејима, који су водили нечасни и беззаконити живот, и мислили да уколико приносе неке жртве Богу, да су Му оне угодне и чисте пред Њим. “Шта ће Мени велики број ваших жртава? Ви долазите пред лице Моје: али коме треба то од руку ваших, да бисте газили двор Мој. Доносите Ми празне дарове. Пушење ваше Ми је одвратно. Ваше постове у време младог месеца и празнична окупљања ненавиди душа Моја. Они су ми бреме, и не трпим више беззакоња ваша. Када подигнете ка Мени руке ваше – Ја ћу одвратити од вас очи Моје. И колико год да се молите нећу вас послушати”. Ето какав је приговор Самог Господа Бога за све жртве које Му се приносе, – значи за свеће, – када их приносе они који се не брину за оно најважније – о угађању Њему својим животом! А ако би се и данас појавио Божији пророк међу нама, многима би у Име Господа Бога рекао: ваше свеће су Ми мрзост; постове и празнике ваше ненавиди душа Моја. И ко је то тражио од вас? Очистите се најпре од свог непоштења; одбаците лукавство од душа ваших пред очима Мојима, престаните са вашим лукавствима, научите се да чините добро, будите праведни и часни и онда дођите овде са својим свећама. Иначе, када подигнете руке ваше к Мени, – одвратићу очи Моје од вас; и ако и умножите молитве – нећу вас услишити.

Чисто срце је најбоља жртва Богу. Ако чиста срца поставите свећу пред иконом, и упалите кандило, они ће онда бити угодни Њему и Његовим Светима. И нека је твоја свећа најмања од свих свећа у цркви, она ће бити угоднија Господу од оних дебелих свећа, о којима је горе речено. Али, понављамо, свеће и кандила, сами по себи, без наше вере и усрдности не значе ништа; то никада не заборављајте. Не полажите онда на њих никакву наду: оне вас неће спасти уколико се сами не побринете и не постарате за то; оне неће умилостивити Бога, уколико Га ви не љубите свом својом душом. Не заборавите такође да ће Господ Бог одбацити све ваше молитве и све ваше жртве, уколико у свом срцу имате зло против некога или сте у непријатељству са ближњима. Ево шта је рекао наш Спаситељ: ако принесеш дар твој к жртвенику, и сетиш се да брат твој има нешто против тебе, остави дар твој пред жртвеником и пођи и прво се помири са братом твојим, и тада принеси дар твој[3]. Тако треба урадити. Ви долазите у цркву да посведочите Господу Богу своју љубав, своје страхопоштовање; али да ли је могуће истински љубити Господа Бога, не љубећи своје ближње? Не. Ако неко каже да љуби Бога, а мрзи брата својега – лажа је; јер ако не љубиш брата свога кога видиш, како можеш љубити Бога Кога не видиш? И ову заповест имамо од Њега, да љубећи Бога, љубимо и брата свога.

Према речима светог праведног Јована Кронштатског: “Добро је постављати свеће пред иконе. Али боље је ако као жртву Богу приносиш огањ љубави према Њему и према ближњему. Добро је уколико се заједно чини и једно и друго. А уколико поставиш свеће, а у срцу немаш љубави према Богу и ближњему, и не живиш мирно – онда је узалудна твоја жртва Богу”. И на крају још: свеће треба куповати само у оној цркви у коју сте дошли да се молите. Не треба доносити са собом свеће, које су купљене чак и на благочестивом месту, али ван цркве, и постављати их пред иконама.

Свећа, која је купљена у Цркви, је за верника – предмет поштовања, и назначена је да служи као жртва Богу, мирисом духовног благоухања. Свећа која је купљена ван цркве и потом донешена у Цркву – није жртва.

* * *

Преузето са: Филигран Покимница,
превод са русског: др Радмила Васимовић

Примедбе:
[1] Сваки новокрштени човек добија име неког светитеља, чијим се молитвама
и покровитељству уручује за цео живот. На тај начин, светитељ,
као молитвеник, покровитељ и заступник пред Богом, представља за
човека другог Ангела Чувара (свако при рођењу добија од Бога такозваног
Ангела Чувара) због чега се назива Ангелом. Одатле потиче дан
Ангела – дан празновања нашег светитеља.
[2] Погл. 1 Кор. ИИ, 1.
[3] Мт. В, 23, 24.

син

Comments are closed.

Translate »