У Православној Цркви задушнице (задушни дани) освежавају и јачају нашу свест да смо ми и наши умрли хришћани – рођаци, један недељиви живи организам, једна иста жива Црква. Наша је дужност да се тих задушних дана молимо у храмовима и на покојиштима (гробљима), а исто тако и да чинимо милостињу за душе умрлих, с дубоким уверењем да ће Бог примити приношења за покој душа оних којима су намењена. У Православној Цркви имамо две врсте задушних дана: посебне и опште. Посебне одржавају породице за своје покојнике, а опште држи Црква за све своје умрле чланове од искона. Тако у суботе се Црква у својим молитвама обраћа свим светима и сећа се свих Православних хришћана, умрлих отаца и браће наше.

Субота уочи Духова посвећена је молитви за умрле хришћане. Богословски основ да се Црква моли за умрле чланове уочи Духова, јесте у чињеници да је на Духове – искупљење света запечаћено силом Светог Духа, који се благодатно простире на живе и на уснуле у Господу. Црква се и на сам празник Духове, на вечерњој служби такође моли посебном молитвом за душе умрлих хришћана: „ јер мртви Те, Господе, не хвале, нити се они у аду усуђују да Ти приносе исповедање, но ми живи Те благосиљамо, и молимо и приносимо Ти очиститељне молитве и жртве, за њихове душе.“

* * *

Парох први Светоуспењски
Срећко Зечевић, јереј

_{Преузето са – Епархија шумадијска}