Живимо у времену катаклизми и катастрофа, земљотреса, цунамија, торнада, пожара, ратова, потопа, авионских и саобраћајних несрећа, младе људе убија дрога, алкохол, блуд, разврат, дешавају се језиве ствари: убиства, самоубиства, силовања, насиља, крађе, абортуси, терористички напади. И свакодневно свуда гину људи, много људи… Због неразумевања и из очајања многи постављају питање: «Зашто, Због чега, Где је био Бог?» Одакле та слепоћа и безосећајност код људи? Они не желе да чују и приме у свој живот реч Божију.
Бог Своју љубав нуди људима непрестано! Куца на врата њихових срдаца. Људи се сами удаљују од Њега кад говоре „Нема Бога“. Нарушавају закон љубави и од себе одбацују Божију љубав и себе чине недостојнима Његове милости. Не љубећи Бога, они сами себе рањавају. Да би их исцелио Бог им шаље разне невоље, човечанству катастрофе, да би човек схватио да је он без Бога – НИШТА! Кроз беде и несреће, које се у свету догађају, Бог подсећа човека на себе. Човек неће да схвати и верује да све што ради , ради пред очима Божијим.
Бог поштује слободу свакога човека и никога на силу не привлачи Себи. Али свима пружа прилику да схвате да без Бога човек ће осећати и имати само страдања.

Како пише св. Игњатије Брјанчанинов: « Прелест је стање свих људи без изузетка, настало падом наших праотаца. Сви смо у прелести. Сви се налазимо у лажном стању, и потребно нам је ослобођење истином. А Истина је Господ наш Исус Христос» . Код свих људи прелест је у разним облицима. Неки су у тој мери прелешћени да не могу да објасне зашто живе и у чему је смисао њиховог живота. И зато како људи могу да разумеју и схватају разлоге дешавања у свету кад они не могу да кажу зашто живе?
Питање смисла живота је толико важно за сваког човека. Ко смо ми, зашто смо овде, куда идемо и какав треба да је наш пут, наш живот?

Задњих сто година човечанство непрестано доказује необичне могућности свог разума у достигнућима научно-техничког прогреса, али никако не може да реши питање смисла живота. Људи су постали сујетни до тог степена, да њих уопште не чуди чак ни сам факт њиховог постојања са слободном вољом!
Живимо у страшним и тешким временима, то је факат. Сви смо превише заокупљени обавезама, туђим животима, каријерама, многи преживљавањем: гладују, немају основне ствари за живот, други се пак баве глупостима и забавом, и само забавом, не мислећи о души, о Богу, о вечности. Можемо ми колико хоћемо да гурамо главу у песак, али Истина и сусрет са собом и савешћу нас чека…пре или касније. А човек све негде жури и заблуђује се и све му је друго прече, а питање „Шта је смисао мог живота? Зашто ми је дат живот?“ гура под тепих. Ма, чак на то и не помишља! Чудо једно колико човек бежи од тог питања. А док год бежи од њега и не почне да размишља, да спозна како треба да живи и зашто му је дат живот, не може ни да схвати многе ствари у своме животу, ни око себе, ни у свету уопште, и због тога све му иде наопако и не може да крене нормалним путем који ће му донети мир и спасење . Феномен смрти и питање смисла живота мучи човека од искони. И ово питање нико није успео да избегне. Човек можда ни са ким и не подели ту мисао, али га мучи.
Сложићете се да је потресно, боље рећи ужасно стање у каквом се налази наш народ. Али у свим сферама живота. И сами сте сведоци колико је то стање врло забрињавајуће. У шта су се многи из нашег народа превратили! Пошли за туђим боговима, идејама, модама, за пропалом и гњилом Европом и њеним уврнутим, ненормалним, нездравим и накарадним „вредностима“, за разним обманама, за насладом, ваљајући душе крштене своје у неверју, у безнађу, у разврату и свему што је погубно и што доноси само пропаст како човека тако и нације. Сви смо допустили да наша земља и наш живот постану само „ријалити“…како каже наш дивни и мудри академик и књижевник Матија Бећковић „ Елита је у ријалитију“… Зашто смо према свему равнодушни, зашто спавају Срби? Зашто су утонули у тоталну анестезију, менталну, духовну, психолошку? Да нас избави Бог, да не дозволи да ниже паднемо, да нас Бог не остави и да не будемо за подсмех свету, него да се вратимо правим вредностима, Богу и Православној вери, да будемо „Украс човечанства“- како је дивно насловио своју нову књигу наш драги Антоније Ђурић-печалник Србске Земље и нације (печалник-онај који плаче, тугује, кога душа боли и оплакује стање народа и збивања везана за нашу земљу и људе).

Колико људи погађају стресови, мождани удари, инфаркти, колико очајања, самоубистава… Одакле то? Одатле што немамо под ногама чврсто тло. То чврсто тло је вера у Бога, Који је Љубав. Вера у Бога даје необично мужество у односу на све невоље, трагедије које се дешавају човеку. Вера у Бога нам даје чврсту основу баш у овом животу. Та мужественост нам даје могућност савршено другачијег односа према другима. Да будемо племенити, од помоћи другима, да се жртвујемо, да не лукавимо, да не будемо никада лицемерни, користољубиви, завидљиви…

Наш положај у животу је положај испод висећег мача. Никада не знамо, да ли смо заиста здрави или болесни. Како ће бити наше сутра, шта ће бити у породици, на послу, у држави, у целом свету? Ништа не знамо! Ништа!
Сва наша знања су само капи из океана, зато што са тачке гледишта науке никада, ни у будућности неће се моћи рећи да Бога нема. Наука у ствари највише што може да каже је ДА, БОГ ПОСТОЈИ!

Разуман човек, наравно, размишља о томе. Неки људи од ране младости, чак детињства почну да размишљају о смислу, о суштини, о најважнијем у животу. Многи касније, а неки никада, нажалост. Смисао живота и назначење човека као Божијег створења сакривени су у вољи Божијој о њему. Воља Божија изражена је у тим законима, који су Њиме стављени у Његово створење, по њима постоји свет и живи човек.
Човек мисли, други ће умрети, а ја не. Још не. Радићу, обогатићу се, направићу ово или оно, преварићу овог или оног, снаћићу се некако, користићу сва средства за то што ја хоћу да имам или урадим. О, човече! Ко од нас зна колико му је преостало од живота. Ни младост, ни здравље, баш ништа није гаранција дугог живљења…Трен нас дели од вечности, свакога часа. Чујете, ТРЕН! (изашао човек са клинике, редовно се контролисао, лекари му рекли све је у реду, идеално здравље! А он од клинике до кола изненада пао и умро). Поражава нас сазнање да живимо кратко. Питајте и младог и старог, и сви ће вам рећи да желе да живе. А живот је као сан…И…шта даље? Зашто живим? Господе, зашто ја живим кад је све као један трен, живот прође, све лети…? Да, наше обавезе, послови, интересовања за све овоземаљско нас толико одвлаче и умртвљују, да је страшно то што се ретко ко пита: Зашто живим, шта је смисао живота? То је једино питање којег нема у мојој свести и сазнању.

Стари су говорили: Прошлога нема-јер је прошло, будућег нема јер није наступило, а сада? Где је оно? Трен – и све је већ прошлост. Будућег још нема, а шта је то садашњост? О овоме су размишљали сви умни, мислећи, мудри и разумни људи кроз читаву историју човечанства. Називали смо их великим мислиоцима, философима, светитељима. Толико у нашим животима има непријатности, бола, радости, како ишчекујемо дан кад знамо да ће се десити нешто лепо и радосно! Али, свеједно…и то пролази. И све ће проћи…О како зими помишљамо и чекамо пролеће, сунце, цвеће, милина једна! А кад већ то наступа помислиш и знаш да ће доћи ускоро јесен, па зима… Зар није тако? И колико пута све тако у круг, и све пролази и све се завршава. Шта је то? Ово питање не сме да буде ван нашег сазнања и свести. Али, нажалост, НАЖАЛОСТ! Ми не налазимо времена да помислимо на то, а требало би. Свих људи, свих нас тиче се ово питање. Замислите тј. треба да видите човека који је осуђен на смртну казну, и када га осуђују, односно воде на извршење казне. Тај човек осећа и види смрт, и макар тад мисли о томе.
А ми??? Не, ми ретко или никако не помишљамо на смрт. Можемо различито да мислимо о томе како се наш живот завршава. Различито се може и одговорити. Зашто живим? Зашто је важно поставити себи ово питање? Важно је ако суштински желимо да решимо следећа питања: Ко сам ја и шта мене чека?

Мислим да сад ништа ново нећу рећи, јер сви одлично знате да у принципу постоје два одговора.

Један је: ја умирем, тиме се све завршава, све, све моје бриге, све радости, страдања, све активности, моје постојање. Чак могу да страдам за другог, сва моја добра која сам учино нестају јер моја смрт брише и окончава мој живот и све се обесмишљава. Јер ће и сви они које сам знао, волео, због којих сам нешто радио, трпео, помагао, такође умрети и све се опет завршава. И чему онда тај живот? И чему онда сва наша осећања и савест. Реците, чему све то? И наше добро или наше зло? Чему и то? Ако смо никли од микроба, амебе, праска, мајмуна и развили се до једног стадијума-стања, и онда смрћу нестајемо – каква је то бесмислица?! О, како је то страшно, ужасно очајање. Где је све то благородно, прелепо, узвишено, природно – чиме сад живимо, очаравамо се, дивимо? Где је оно? Е, то је један смисао који нам нуди материјалистички, безбожни погледа на живот и свет. Поглед који човеку даје празнину, очајање, безнађе. «Човече, тебе чека вечна смрт»! …Атеистички крик.
Атеизам нема и не може да има ни факте, који потврђују да Бог не постоји, ни одговор на главно питање: »Шта човек треба да уради, да би се уверио да Бога нема?»

За други одговор опет смо сви чули, а знамо га крајем уха…нажалост. Овај поглед утврђује-потврђује врло једноставне ствари, које некако треба да спознамо. Ради се о томе, да човек није никаква животиња, него је круна Божијег стварања света, боголико биће које има личност. Постоји душа која је бесмртна, душа у којој се чува све оно добро и лоше-зло које човек учини у свом животу. Душа је бесмртна и сва њена будућност се опредељује тим добром или злом које чини сваки човек у свом животу. Постоји савест и ум који не пристаје и не признаје да ћу нестати заувек, и ја и моја дела. Постоји душа, ум, природна осећања. И показује се да то све што сам учинио има огроман смисао. Има вечни смисао! Да, постоји Онај кога религија назива БОГОМ.

Човек се данас ипак највише брине о стомаку, шта ће јести, и око остале физиологије, наравно да не може без сна, рађа се и умире. И човеку ни то не значи ништа, то за њега није доказ присуства Разумног Законодавца. То су закони тела, али постоје закони који су важнији, по којима треба да живи душа, а то су закони духовни. Савест је морални закон унутар нас самих, и стално нас опомиње да постоје, али многи од нас их озбиљно не доживљавају и не прихватају.
Своје духовне законе, који се називају Заповести Божије, Творац открива човечанству кроз Своју реч – кроз списе пророка и апостола, кроз Своју Цркву, која има Духа Светога. Смисао нашег живота на земљи је у томе да Господ Христос за све нас буде на првом месту у нашем срцу. Сви знамо главну Божију заповест човечанству: Љуби Господа Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим (Мт.22:37). Ево шта Бог хоће од човечанства, то је најважније. Ова заповест нам доказује да је Бог за човека најблискије и најрођеније Биће. Он никада не заборавља човека и непрестано се брине о њему.

Човек је бесмртан већ самим тим што је створен за општење са вечним Богом. Човек је створен таквим да све своје могућности он добија само у општењу са Богом. Баш то је Тертулијан и имао у виду кад је говорио да је „сваки човек по природи хришћанин“. Раније, у 19 веку говорили су да је велики успех ђавола у томе да је убедио људе да њега нема. А у нашем веку постигао је још више: лако је убедио људе да не мисле о вечном животу.
За људе у свету су наслада, богатство и слава суштина живота, а за хришћанство то су страсти које неминовно за собом вуку страдања, разочарања и неизбежну телесну и духовну смрт. За неверујуће, лакомислене и неразумне људе смисао живота су земаљска блага и уживања у њима, а за хришћане су важна духовна блага: љубав, душевни мир, радост, чиста савест, великодушност, све то чиме човек може да задобије вечност.
Многи свој живот живе како живе, а поглед на свет и религију сматрају као неки додатак уз живот (кад осете потребу за тим, наравно). За њих је живот једно, а религија нешто друго!
Поглед на свет и религија нису никакав додатак уз живот, већ то што одређује наш живот, најважније ствари у животу. А шта је нама најважније, то ми вероватно знамо. Најважније за нас је да нам у души буде добро.
Нажалост, многи људи обмањују себе и више цене овај земаљски, привремени живот. Неће да схвате да то привремено не може да буде главно. Смрт ће ионако лишити свакога човека свих његових земаљских привезаности.
Одговор на питање о СМИСЛУ свога живота, свог назначења у овом свету за сваког човека треба да буде „једино важно“, све остало је другостепено. Од тога колико човек буде брижан и потруди се у свом животу у решавању ових питања, зависи и његово живљење у вечности. И треба знати још једну врло важну ствар: Да свакоме човеку Бог даје на земљи услове најпогодније и најбоље за спасење душе.

„Хоћеш да знаш да постоји Црква, и у чему је њено чудо? Врло просто. Погледај око себе или уђи у храм и видећеш, да је Црква – такво место где улази вук, а излази јагње:“ Св.Јован Златостусти

Треба се учити молитви, није довољно само исчитавати молитве без пажње и усредсређености, знајући да ви сви у свом свакодневном животу, наилазите на многе тешкоће и разочарања, многи долазе у врло сложене и мучне ситуације. Сударате се са безизлазом, имате много проблема, питања и велике бриге. Због тога, временом такав мрак просто прониче у душу нарочито младих људи, да човек ни сам не зна шта ради, куда иде, шта уопште хоће – ништа не зна! Бесмисао!

Људи још нису достигли ни познали дубоки смисао живота. Они не верују у други, вечни живот. Све њихове муке и проблеми почињу због тога. Људи су незадовољни оним што имају, подкрада се и егоизам-себичност, и они се муче…Бог воли све људе. Свакоме човеку Бог је дао то што је њему корисно. Дао му је то што му може помоћи да се спасе, ако он то употреби на добро, на корист душе и спасења. Онда када човек употреби дану му благопријатну могућност да поверује у Бога и у будући-вечни живот, то јест, када он постигне дубоки смисао живота и покаје се, промени живот, тада одмах задобија божанствену утеху са Благодаћу Божијом и тада она мења човека, из њега изгони и све његове недостатке које је наследио. Многи грешници који су се покајали, смирено понели сваки подвиг, стекли Благодат, постали су свети и сада се ми са страхом Божијим њима поклањамо и молимо њихове свете молитве. А и они су раније имали много страсти, између осталих и наслеђених. (напр. Преп. Марија Египатска, Преп. Мојсије Мурин).

Конкретно, у чему је смисао овог живота?

У томе да човек себе припреми за нашу Отаџбину, за Небо, за Рај. Суштина је у томе, да човек спозна и достигне тај дубоки смисао живота, које је спасење душе. Човек који верује у Бога и будући, вечни живот, схвата да овај привремени живот јесте сама сујета и тада припрема свој пасош за други вечни живот. Ми, нажалост, заборављамо чак не желимо да помислимо или размишљамо о томе да сви ми морамо да одемо са овог света. Ми овде нећемо пустити корење, и остати занавек…А овај век није зато да би га ми проживели у забавама. Него зато да бисмо положили испит и прешли у други живот. Зато пред нама треба да буде следећи циљ: спремити се тако да када нас Бог позове, одемо у Вечност са мирном савешћу Христу и са Њим живимо вечно

Али кад човек почне да се каје и да се моли, онда снагу добија од молитве. Јер је она светлост, зато што је Бог светлост. И онда та светлост разгони и постопено раствара ту духовну таму у човеку.

Шта човек треба увек да има у своме уму да би вршио вољу Божију?

Човек треба да има Бога у своме уму, да мисли о томе, због чега је дошао на овај свет, зашто му је дат овај живот. Ми смо овде не да бисмо се занимали свим на свету и уживали на топлим, лепим местима, ради забаве и траћења времена. Наш ум треба да се непрестано налази тамо, у будућем животу и у спознаји да је могуће да то достигнемо. Кад би људи то схватили, сасвим би исчезле све глупе, ситне препирке, свађе, породичне драме, трзавице, невоље и све лоше ствари, ситуације и пројаве лоших навика, слабости и страсти. Кад човек почиње да се бави тј. живи правим животом, он се томе радује. Радује се што живи. Чак и томе што треба да умре! Не зато што се уморио од живота, не! Радује се што ће умрети и отићи вољеном Христу. А радује се јер види да је овај живот пролазан, а други вечан.
А радује се јер види да је овај живот пролазан, а други живот вечан. И човек правилног живота и схватања припрема се да иде тамо, схватајући да је у томе његово предназначење – смисао живота.
Ми треба да спознмо и осећамо ДОБРО као сушту потребу, иначе ћемо се у супротом мучити. То се односи од врло малог детета до старог човека.

Од момента кад човек заиста схвати, шта је правилно а шта не – то је то, питање смисла је решено. Посебно одрасла особа, која чита свете оце, Јеванђеље, зна шта је правилно а шта не. Али од тог тренутка мора и треба себе да преуми, исправи, почне све испочетка и другачије. Ако то све човек не схвата, а мисли да зна и схвата, то је друга ствар, тада почиње да се оправдава…
Ганди: „Много ми се допада Христос, Његово учење, али су ме хришћани разочарали“.

Од раног детињства човек може себи да помогне да спозна, схвати дубоки смисао живота и да има истинску радост. Људи који су горди, у детињству нису добили помоћ у породици, у том смислу. Световно размишљање јако мучи људе. Ако човек себе у томе упусти, ако родитељи не помогну својој деци, док су још мала, тај проблем из детињства постаће касније њихово стање тј. друга природа. Главна ствар је у томе, да дете што-шта схвати још у родитељском дому. Ако дете од малих ногу усваја и учи шта је главни и дубоки смисао живота, онда касније кроз живот иде како треба. А у супротном он тражи и добија у животу задовољства од трулежног, пролазног, тражи и добија људске утехе и похвале, које му сигурно неће донети мир, ни вечност, а остаће празан и несретан човек.
И питање зашто ја живим, који је смисао мог постојања – добија истински одговор, онда кад човек жели да упозна Бога, чему је човек и призван. Православље потврђује да је Бог не само Сведржитељ, Творац, Судија… Бог је тако заволео овај свет да је Сина Свога послао у свет, да ни једна душа која верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Живот у пуноћи славе, величанства, лепоте и свих добара које не можемо чак ни да замислимо! Пише св.ап. Павле: «Што око није видело, и ухо није чуло…то Господ припреми онима који Га љубе». Бог се у Православљу назива ЉУБАВ.

Шта је грех?

Грехом се у хришћанству назива све то што повређује, штети и рањава душу човека. Штета, било да је ја себи наносим или некоме другоме, то је грех. И одатле сваки грех који ја чиним – то је рана, нанета мени. Као грехе често наводимо: убиства, велике крађе, издаје и остало, а хришћанство гледа мало дубље и позива људе да пажљивије то посматрају. Хришћанство зато и обраћа пажњу на такозвану духовну страну човека. На прикривене страсти и грехе којих је безброј. И многи их нису свесни. А шта је то духовно? То је све оно што се савршава у човеку , унутра, тајно што нико не види и не чује. А тамо унутра у тајности може се свашта учинити…а све су то само рана на рану, све дубље и љуће повреде.
Свесно или несвесно нарушавање Божијих заповести називамо ГРЕХОМ. Све што у мањој или већој мери човека удаљава од љубави према своме Творцу је грех, и он је противприродан човеку. И погубно делује на душевно-телесно човеково биће. То дејство се изражава кроз болести и кроз душевна страдања. Кроз страдање тела Бог хоће да спаси душу човечију за вечни живот! Али ако се човек не исправља, остаје нераскајан, не покајан, долази у стање „спржене савести“ у његовој души почињу страшни процеси. У почетку душа се умртвљује, отуђује од Бога и блажене вечности, а затим у своје време, умире и тело.
Прво су у Старом Завету биле грубе заповести, а Христос је дошао и указао на узроке тих ствари и рекао да човек себе погубљује и штети, да се разарање живота и душе, и сваки разврат и грех прво рађа у мислима. Зато Христос упозорава о томе: човече, обрати пажњу на своју душу, на своје мисли, своја чула, на своје жеље! Размислите о каквој чистоти човека говори Хришћанство, каквој светињи га призива! Онај ко не може собом да влада како Бог заповеда, не може тим пре да управља ни другима. То је закон. О томе су и пре Христа говорили стари мудраци. Ништа ново! Хришћанство то само потврђује. И још говори, да је најтежа борба коју човек треба да води, је борба са собом. И највећа победа је – победа на собом!

„Раскајаност је повратак, путем подвижничког живота и труда, из противприродног стања у стање природно,и пут од ђавола ка Богу.“ (Св.Јован Дамаскин)

Сваки грех утиче на телесно и духовно стање човека.
Блуд је телесни грех, и разрушава саму суштину, целину тела. А знамо да је тело храм Духа Светога. Тело не постоји без душе, иначе је мртво. Сви процеси у телу утичу на душу и обратно. Шта је важно? Кад се разлучи душа од тела, она губи слободу дејства, постаје недејствена. Овај грех је свезан са душом и назива се смртним грехом, и посебно је разарајући грех. Тај грех скрнави чистоту душе и тела. То је поступак, акт против савести. Трагично делује на тело. Човек кроз грех блуда скрнави и повређује светињу и целину својег тела и умртвљује душу. То је страшан грех, и долази од жеље насладе, и човек почиње да губи чуло љубави и постаје егоиста. Губи могућност да истински воли. Тај грех убија нешто највеће у животу и на свету а то је ЉУБАВ.

Узми и постави грех свој у односу према ђаволу и погледај, каквог безобразног друга и кнеза си задобио, зарадио кроз грех свој. (каже св.Теофан Затворник)

Знате, зашто се човек не боји за себе, своју душу, и не брине о спасењу?

Због тога што не види опасност свог положаја. Пун је лажних представа и самообмана које су као мрежа омотане око његовог ума и затварају човека од себе самога. Тога је, заиста, у човеку много, али много.

Архимандрит Андреј Конанос: Ми хришћани смо као устајала вода, а људи од нас очекују много. И Бог од нас очекује много. Али ми ништа не радимо то што би требало и како би могли.

Шта данас може да помогне свету више од свега?

Да би људи помогли себи и другима треба да што више читају свете оце, посебно житија оних светих који посебно говоре и уче о покајању, чији је живот био такав (од грешника до светога). Молити од Бога покајање-значи молити просвећење. Ако тако замолимо за дар покајања и искрено се јако покајемо, ми ћемо заиста стећи смирење. А онда ће природно доћи велика Божија благодат, просвећење од Бога.

Хришћанство за разлику од других религија има ПОКАЈАЊЕ. Први у Рај ушао је разбојник, покајани разбојник. Покајање је у нашој одлуци да више не понављамо тај грех. Искрено покајаног Господ прима и исцељује од таквог греха. Велики грешници су постајали велики свети.

Некад искушења буду та која човека приводе Богу…
Ономе ко има добру нарав-искушења помажу. А други који нису такви, почињу да криве Бога, да хуле на Њега и да оправдавају себе. Ђаво у свету има велику власт. Ми смо му дали много права…Погледајте у шта се претворио – превратио данашњи човек! Зло је у томе што човек који нема покајања, спречава Богу да интервенише и да му помогне. Да има покајања, све би се средило. Покајање и исповест, ето то је данас потребно, преко потребно.

син

Comments are closed.

Translate »