Данас на нашем монаштву лежи велика одговорност. Монаси су, са једне стране, попут истуреног одреда црквене „армије“; са друге стране, то је одред који се повлачи последњи. Управо је због тога током своје историје монаштво одиграло велику улогу у очувању јединства Цркве, побеђивању јереси и расколничких тежњи. Али та одговорност не треба да храни гордост, већ напротив, да побуђује монаха на стални духовни раст; а ако неко сматра да је призван да доприноси очувању православне вере, онда и на интелектуални раст, јер се данас православна вера суочава са великим изазовима из спољашњег света.
И то нису они изазови који су постојали у дубокој старини, о којима добро знамо из историје Цркве. Данас мало ко оспорава деликатност богословске мисли или одлуке Васељенских и Помесних Сабора. Али постоји врло условна и често лукава подела на: савремене и несавремене људе. Ако под савременим човеком подразумевамо онога ко се уклапа у ток друштва, ко живи као сви, то је велика заблуда.
Велики кнез Кијевски и све Руске земље самодржац Владимир беше син Свјатослава, унук Игора и свете Олге, а праунук Рурика кога Варјази позваше на кнезовање Русијом. Рурик имађаше престо свога кнежевства у Великом Новгороду; а Игор Рурикович после смрти свога оца пренесе престо у Кијев, и ту му света Олга роди сина Свјатослава. Свјатослав Игорович имађаше три сина: Јарополка, Олега и Владимира, не од једне жене. Делећи тројици синова велику кнежевину Руску, Свјатослав даде најстаријем сину Јарополку Кијев, средњем Олегу Древљане, а најмлађем Владимиру Велики Новгород. После смрти великога кнеза Свјатослава Јарополк удари на брата свога кнеза древљанског Олега, уби га и његову кнежевину узе себи. Дознавши за ово, великоновгородски кнез Владимир се уплаши да његов најстарији брат Јарополк не учини и са њим то исто, и побеже преко мора к Варјазима. Јарополк онда узе под своју власт и великоновгородску кнежевину.