Књига Постања
гл.5, стих 1-2

„Ово је Књига постанка људи у дан у који створи Бог Адама, по Лику Божијем створи га, мушко и женско створи их и благослови их. И назва име његово Адам, у дан у који их створи.“

Књига Постања
гл.2, стих 20-25

„ …но Адаму се не нађе помоћник сличан њему и наведе Бог иступљење (сна) на Адама, и заспа, и узе Бог једно ребро његово, и место његово попуни месом. И изгради Господ Бог ребро које узе од Адама у жену, и доведе је Адаму. И рече Адам: Ово је сада кост од костију мојих и тело од тела мога, онa  ће се назвати жена јер је од мужа свога узета. Ради тога оставиће човек оца свога и матер своју и прилепиће се жени својој и биће двоје једно тело.“

После изгнања из Едемског врта, Адам даде име жени Ева-Живка (мати свих живих).

* * *

Заједничко постојања човека и жене није само близина просторна, него је то пуно дволичносно сједињење у једно биће  „И биће двоје једно тело“.   Ово мистично сједињење човека и жене је тајна која надвисује наш разум. У браку увек постоје 3 лица, муж, жена и Бог који их сједињује. Брак је као и девство-харизма-благодатни дар. Брак је установљен при самоме стварању жене. Брак не треба изједначавати за размножавањем-рађањем.

Адам први човек, створен је и са мушком и женском природом. Даривање живота Еви, уствари је узимање Еве од Адама. У том јединству Христос налази основу за неразрушивост брака. У првом човеку су биле сједињене две природе, а не два пола. ПОЛ долази од ПОЛОВИНЕ. Жене су емоционалније, а мушкарци рационалнији. Спасење није обећано мушкарцу или жени, већ човеку. Јеванђеље је жени даровало много, оно је њено служење продуховило тако узвишеним смислом да ниједна њена жртва не изгледа превелика у чистој светлости Божанске љубави.
Хришћанин и хришћанка су синови свог народа. Мора се знати граница „МИ (Православни)  И СВЕТ“.

Пре свега што ћемо рећи, важно је истаћи и подсетити на најважнију ствар а то је: сваки крштени човек треба да буде Христов војник. Али људи то не схватају нити разумевју. Пошто не разумевју главни задатак свог живота зато и губе смисао живота. Они не могу ни да се замисле над тим зашто је Бог створио човека, зашто је Христос дошао на Земљу, и шта Он хоће од људи!!!  Немају времена ни жеље да се тиме баве. Трагедија човека и човечанства је у трчању за лажним циљевима (то су уствари световне  обмане)  и зато им живот који је највећи дар, није радост него несрећа и јурњава, ваљање у прашини од које су створени. Сваки човек треба да разуме и да размишља о смислу живота.  Треба да осети и  буде свестан одговорности пред Богом, и свим људима. Затим да се преокрене да живи, не за себе (јер ће бити усамљен и несретан, празан), већ да живи испуњавајући вољу Божију. Хришћанство није нека богословска шема, него практичан живот. Како каже наш еп. Атанасије Јевтић Православље  је Крстоношење!

Савремени живот и не чување душе у свету постепено или нагло потискује и  одбацује благодат Божију, коју сваки од нас православних добија у Светој Тајни Крштења. У Библији пише да смо сви ми сасуди, које треба напунити. Чиме? Благодаћу!  Ако не благодаћу, свет их пуни својим садржајем, отровом и  тако православни човек престаје да се брине о спасењу своје душе, одриче се себе и вере  и срља у вечну погибао! Данас као никад  је све  више проблема и искушења и човеку и жени и детету, породици, нацији… У православним земљама нико не припрема децу за живот (част изузетцима), не уче дечаке да буду глава породице, домаћини, ауторитети. Не уче девојчице и девојке да буду мајке, супруге, домаћице,  целомудрене, праве хришћанке.

Задатак васпитања је посадити у срца деце клицу Христове вере. Почетни период васпитања је на мајчиним плећима. Молитва треба да освећује и читав ток трудноће. Касније очев утицај бива већи. Али то много зависи од предходне предбрачне духовне припреме и оца и мајке-од нивоа њихове духовне зрелости и нарави. У детету би требало да расте сазнање и свест о Божијем постојању, о Његовој Свемоћи и Љубави, да развије живу потребу за молитвом. Децу навикавати на посете храму, али и учити их понашању у храму. До 7 године деца не посте, не једу пред причешћивање, и тада треба да се уче исповести. Код куће их учити свему,  уливати им Јеванђељско учење. Свако застрањивање родитеља по питању васпитања није здраво ни плодотворно. Нити их фанатично стезати нити пустити да они расту како хоће. У свему је потребна мера и благоразумност, а најпре и у свему Страх Божији.

Мушкарац-муж је посебно служење Богу. А ми све то тако олако и површно схватамо. Муж треба да буде добар човек, узоран, поштен, племенит, пун разумевања, љубави, да буде заштитник и стуб своје породице. Да поштује жену и децу коју му је Бог дао, јер ће одговарати за њих. За све нам следи дати одговор. Муж треба да са женом живи у љубави и сагласју, да се договарају о свему, али да је он тај који доноси одлуке, за које и одговара. Не сме да буде човек који физички или психички малтретира своју жену или децу. Него да се брине о њима, да васпитава децу и чува своју породицу и свој углед, трудећи се да кроз све то, кроз заједнички живот испуњава Заповести Божије.
Жена увек треба да буде смерна, нежна, тиха, верна, скромна, пуна љубави, трпљења и да својим понашањем и држањем све у породици држи у слози и сагласју, у једномислију у Богу са својим најближима.
Деца су дужна да поштују своје родитеље, какви год они били. Деца не бирају родитеље. Само љубављу се може мењати свет на боље. И деца су одговорна пред Богом да ли су послушна својим родитељима, да ли узвраћају  љубав, поштовање и бригу о родитељима. Православна породица је мала Црква.

Дар жртве је највећи код мајке. Зато једино њена љубав личи на Божију љубав.
Ево једне лепе приче:

У дан кад је требало да се роди, дете пита Бога: „Не знам зашто идем у тај свет, шта треба да радим?“  Бог одговори  детету: „Подарићу ти анђела који ће увек бити са тобом, он ће ти све објаснити.“  Дете:“Како ћу га ја разумети, кад не знам његов језик?“ Бог рече: „Анђео ће те научити своме језику. Он ће те чувати од свих невоља.“  Дете: „Када треба да се Теби вратим, Боже?“  Бог одговори: „Твој анђео ће ти све рећи.“  Дете: „А како се зове мој анђео?“  Бог рече: „Није важно како се зове, он има много имена, а ти ћеш га звати МАМА.“

Поуке других утичу на ум оних који их слушају, а речи и поуке мајке директно на срце детета.  Душа је вечна. Треба размишљати о себи, о другима, и о Богу, о вечности. Сваког човека гледати и доживљавати као Образ Божији и  у сваком човеку видети његов вечни лик.  Живот и сва дешавања онда имају другу димензију. Онда смо ми сарадници Божији у Његовом плану спасења рода људскога.
Васпитање односно ВОСПИТАНИЈЕ  значи заједно са дететом ићи постепено,  узрастати од простијег ка сложнијем нивоу, од примитивног ка вишем, духовном, од телесног преко душевног до духовног нивоа. Највећа уметност уствари је хришћанско васпитавање.  Циљ хришћанског васпитања је привести дете Христу, њега учинити хришћанином, да би када он буде свестан да разуме, сам себе исповедао као хришћанина, схватајући да је такав живот – правилан, пуноважан. Циљ се састоји још и у томе, да научимо човека да угађа Богу, да својим животом радује Бога, баш онако како дете радује своје родитеље. Сваки човек да чува своју слободу као Дар Божији, своју непоновљивост и посебност, коју је Господ свакоме од нас дао од рођења нашег. Учити човека да се пред сваким човеком смирава, да воли људе, поштује их, да је у сваком трену свестан да је сваки човек носилац лика Божијег. Породицу, родитеље и једни друге дужни смо прихватати и примати као дар Божији. Православни пут је пут виђења својих грехова, не туђих.

Наши духоносни православни старци уче вернике  да  пусте да им у дому тј. породици Домаћин буде Бог, и онда ће њихова породица односно дом бити Рај. Муж треба према жени да се опходи као својој помоћници кроз живот, а не као према робу или слушкињи. Да и муж и жена  узајамно чувају верност и љубав, али и ауторитет, и пред децом и пред целом заједницом.

Сузе нису знак слабости, како их тумачи свет. Сузе су знак да човек има душу.

Кад човек прима, тј. узима он пуни руке-дланове, а када даје-пружа он испуњава своје срце. Блаженије је давати него примати, каже наш народ. Треба се трудити и себе присиљавати на жртву, без тога нема напретка ни бољитка. Жртва је показатељ љубави.
А данас, духовна епидемија, можемо слободно да кажемо, главна болест савремене младежи је ЈЕЗИВА НЕЗРЕЛОСТ И СТРАХ ОД ОДГОВОРНОСТИ И НЕМАЊЕ ДАРА ЖРТВЕ.  Зато се и урушава институција брака. Зато се урушава и личност, људи нарочито млади губе смисао живота. А можда многе од њих нико никада и није учио томе. У православним земљама  у  моди су, нажалост, већ доста година „пробни бракови“-ванбрачне везе, које су у ствари сами блуд.
Млади, а сада говоримо о женама и девојкама, затварају очи и уши на тему Бога, живљења по Заповестима Божијим, на тему страдања, болести, смрти. Једноставно не желе да о томе мисле. Ни о Богу ни о вечности.  Воде се једном мишљу и једном жељом ХОЋУ ЖИВОТ, ОВДЕ САД, БЕЗ ОПТЕРЕЋЕЊА И ЗАБРАНА, СА ПУНО УЖИВАЊА! Боје се да мисле о греху, јер после неизбежне смрти иде одговор – КАКО СИ ЖИВЕЛА? Па би да то стање и време одложе максимално. Неминовно је да у животу који се живи без Бога СВИ, па и жене и девојке пролазе кроз језива искушења, муке, страдања. И  понекад се деси да се благодат косне њиховог срца и тада почиње покајање, самоиспитивање, понекада очајање, промена начина живота и размишљања. Често жене не слушају док не доживе велики бол.

Христос је глава мужу, а муж је глава жени. Неке жене хоће власт од мужа, његов крст и онда се питају где је прави мушкарац кад оне морају  да буду и муж и жена, при томе толико унижавају  и оптерећују  мужа, немајући ни мало послушности и поштовања према њему, руше његов ауторитет у кући и друштву, не дају му шансу да он себе осети и види као  главу те  породице. Дакле, данас жене хоће равноправност у односу или да оне газдују. А та равноправност мимо Бога је јеретичке природе, то је грех у браку. Ту нема ни смирења ни љубави.  Ако је жена паметна, благоразумна, богобојажљива, верна, воли свог мужа, она способност тј. дар да осети туђу душу и стање, користи за помоћ и подршку, за неговање брака и породице и  чување највећих хришћанских  вредности. Ако је егоистична, она живи за себе и све што ради је агресивно, досадно,  и увек у корист своје штете и пропасти и брака и породице, а наравно да се то одражава на  развој, поимање и  резоне њене деце која тек треба да постану родитељи и да формирају своје породице.  Нас уствари, једне од других раздељује ГРЕХ.

Жена и девојка хришћанка данас имају превише искушења и  саблазни пред собом. Свети оци су говорили да ће у последња времена у свету бити као у паклу, а у манастирима  као у свету.  Језиве демонске мреже постављене су на сваком милиметру  земљине кугле. У свету влада паклена   прелест, обмана, лаж, отпадништво, разврат, води се  велики рат на Христове војнике-ту мислимо пре свега  на све православно крштене душе. Све је у служби опијума и раслабљивања душа.  Читаве машинерије, организације, институти и стручњаци „ада“ неуморно  раде на том пољу. А православни…?  Православни великим делом спавају, без расуђивања  све  прихватају, утапају се у безличну масу безбожног шареног света који је у ствари адска естрада са свим својим шаренилом и  игранкама.
Православни имају своју веру, своју православну духовност, културу, традицију. Велика замка за православне људе и жене  су следеће „теорије“, појаве и „разоноде“:
1. Разна  људска  “права“
2. Планирање породице
3. Пробни брак – ванбрачне везе
4. Абортус
5. Феминизам, еманципација жена
6. Сурогат мајке
7. Бело робље, просититуција
8. Мода, разврат, експонирање и егзистирање  у медијима на  недостојан начин
9. Жене  –  као  „светске и домаће  звезде“ (пројекти сатанистичких  и антиправославних   организација, друштава…)

Жена хришћанка је дужна да и у својој породици сведочи, да су најбоље, најверније, највољеније  и врлинске супруге и мајке – управо православне жене.
Када у Светом Писму пише да ће се  “жена спасавати рађањем деце“, то подразумева, наравно, не сам чин рађања, него и васпитавање деце у вери и чистоти, бригу о породици, старање да се живи у вери, љубави, светости и целомудрију. Када жена испуњава своје служење као мајка, као супруга, при том се држи Божијег Закона, тада она иде за Христом.  Савремена жена може да се приближи идеалу жена-мироносица  у породици-жртвом, на послу-трудом и вредноћом, у својој средини – добротом, смирењем, племенитошћу и пружањем радости и утехе онима којима је то потребно.
Пресвета Богородица да буде на помоћ свим мајкама, девојкама, свим породицама и браковима, свој деци, јер је Она наша једина Свемоћна и Усрдна Заступница и Молитвеница пред Престолом Божијим!

* * *

Аутор: Монахиња Теодора Васић,
намесница манастира Ваведења у Београду

син


Comments

Монахиња Теодора (Васић): ПРАВОСЛАВНА ЖЕНА У СВЕТУ — Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »